Насловна Издвојено Век уједињења: Убиство војводе Вида Ђуровића

Век уједињења: Убиство војводе Вида Ђуровића

0
miso, izgnanik, lepota, vek
Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

Био је млад, честит, стамен, интелигентан, храбар. Истински родољуб – народни трибун, заштитник слабих и нејаких. Правилних црта мало издуженог лица, густих обрва испод којих су стрељала два ока дивљег поносног погледа из ког је избијала неукротива снага бунтовника.

Четовање и борбе од младог и нежног ученика формирале су стамену личност која је мудрошћу, чврстином и неустрашивошћу брзо премостила голобрадост и животно неискуство.

Тај младић, тек превалио двадесет и неку годину живота, стигао је из Србије као већ прекаљени ратник војводе Воје Танкосића.

Капитулација Црне Горе затекла га је у родном Ћурилцу код Даниловграда, где је навратио да посети родитеље при повлачењу са српском војском преко Албаније. Уместо одступнице према Крфу одлучио је да остане и организује покрет отпора у свом крају.

За кратко време, унук знаменитог јунака попа Тиодора Ђуровића, стекао је огроман углед код својих сабораца, становника Бјелопавлића, Катунске нахије и целе слободарске Црне Горе.

Међу виђенијим комитама у Бјелопавлићима био је војвода Видо Ђуровић, један од хероја отпора Аустроугарима у Црној Гори.

Сви смо мрзели окупатора али нарочито шпијуне, како смо звали све оне који су служили аустијском окупатору. Херој мог детињства управо је био Видо Ђуровић, који је јавно прозвао генарала Радомира Вешовића због сарадње са Аустроугарима и позивања комита на предају.

Видо је одбио да положи оружје и оштро осудио ђенерала, што је подлегао притисцима. Тада сам мислио да већег хероја нема од Вида Ђуровића“, присећао се својевремено Блажо Јовановић, народни херој послератни председник Црне Горе и председик Врховног суда СФРЈ за ког се говорило да је једном приликом одбио да се бори против четничког одреда под командом Звонка Вучковића.

Период окупације Црне Горе од стране Аустроугарске у од 1916-1918. године и даље преставља мутну мрљу у новијој црногорској историји. Разлог не објављивања истине је што те чињенице бацају негативно светло на колективни дух, карактерисан моралним падом народа током безмало трогодишњег ропства, што у многоме одудара од стереотипа створених о непокорности, слободољубљу и традиционалном отпору тиранији кроз векове.

Аустроугарска окупација Црне Горе обележена је злочинима репресијом и окупатора, интернацијом у логорима виђенијих људи и официра, систематском отимачином добара, пљачком народа који је да би преживео за мало хране аустроугарима продавао све своје драгоцености. Осим швапског зулума страх су сејале дивље банде од којих је велику штету трепело сеоско становништво.

То време памтиће се по потказивачима и шпијунима – сарадницима окупатора, међусобним сукобима одметнутих група али и истинској борби малобројних комитских односно четничких формација.

Без обзира што су те јединице самостално деловале у неким тренуцима аустроугарске снаге су узмицале пред њиховим храбрим акцијама што је многе окуражило, да по угледу на старе хајдуке, откопају оружје и одметну се у слободна брда.

Осим окршаја са швапским формацијама четници су штитили сиротињу од издајника и пљачкаша, санкционишући потказиваче, бодрећи својим акцијама дух народа да истраје у вери националног васкрснућа и слободе.

Нажалост ова прича гротексно осликава склоност народа да у међусобним обрачунима користи окупационе власти као извршне егзикуторе. Тај поданичко – племенски дух сујете и гордости, напајан ендемским анимозитетима и нерашчишћеним рачунима и данас је доминанта у Црној Гори, где предрасуде и даље мотивишу страх и мржњу као средство манипулације или недогорели фитиљ за нове експлозије и сукобе.

У својој књизи “Ујединитељи Црне Горе и Србије” објављеној тридесетих година прошлог века, аутор Јован Ћетковић, сведочи о сусрету са Видом Ђуровићем и његовим четницима.
“Нашао сам га у једној кући у дубини Косовог луга у друштву подивљалих људи који са висине гледаху на све нас којима није бастало одметнути се. Примио ме је љубазно.

Познавао сам га као ђака, али од када четује нијесам га прије видио до сада. Много се промијенио од тада. Разрастао се пустио браду и бркове, промијенио цио изглед, те сад видим пред собом правог горског хајдука, који личи на Костреш Харамбашу, мјесто оног окретног елегантног младића каквог сам познавао из школе.

Сједио је у друштву са Михајлом Радовићем и Јованом Тодоровићем, двојицом чувених својих другова, код огњишта гријући на ватри рањену руку, док су остали четници скакали по кући и изван куће…”, бележи Ћетковић, наглашавајући да је и поред велике жеље да упозна те хајдуке слављене у народу у једном тренутку доживео нелегоду, осећајући ту дивљу енергију одметника “шумских становника којима није управљао разум већ страсти и инстикт и који више личе на дивље звијери него на људе. И није чудо што се њих плаше и Швабе и многи домороци”.

Тешко је четовати са овим људима драги мој пријатељу, обратио ми се млади четнички вођа, као да је прочитао моје мисли, сведочи аутор. – Они су више јунаци него што су људи, али која вајда од њиховог голог јунаштва!? Вјеруј попели су ми се на врх главе, дојадило ми је с њима овако али шта ћу.

Ја сам Танкосићев ученик, па сам досад небројено пута покушао сам да их дотјерам, да их укротим да развијем међу њима дружељубље, да их организујем у чисто патриотском, идеалном смислу, да извршим организацију на једној солидној основи, јер овакво четовање и индивидуална акција готово нема смисла.

Пропишта народ од нас – од појединих неваљалаца који на наш рачун краду, пљачкају и праве триста чуда. А спас и успех једино леже у једној солидној организацији, а то не велим ја и не видим само ја, већ виде и други бољи и честитији четници од мене као што су Јован Радовић, Спасоје Тадић, Бошко Бојовић, Тошко Влаховић и многи трезвенији комити али која фајда када то неће да види и чује један Радомир Вешовић, који једнако лежи од када се одметнуо у некој својој пећини у Васојевићима.

Ти знаш наше Црногорце, сви смо ти ми за њих неки мали ауторитети, да би могли на њих утицати, док је један Радомир Вешовић нешто друго. Пуста навика слушати главаре и краљеве ма какви били…Он је могао и до сада организовати четнике да се поведе једна солидна и озбиљна акција. Три пута сам ишао код њега у његову пећину, за ту ствар.

Молио сам га да већ једном изађе и да се појави међу четницима, да их организује и да се стави на чело покрета. Он ме је увијек одбијао празним изговорима и обећањима. Сад чујем да хоће да се преда. – ту Ђуровић дубоко уздахну па настави:- То ми је вођа? То ми је четник? То ли је јунак? И тај је био на челу наше храбре војске – заврши резигнирано млади четнички вођа”.

Ћетковић наводи да су до пред зору разговарали о стварању услова за формирање јединствене четничке организације на чијем челу би се налазио Радомир Вешовић, последњи министар Црногорске војске, који се недуго потом предао Аустријанцима и у пратњи швапских официра, по црногорским варошима организовао скупове позивајући четнике на предају уз обећање да ће он свима обезбедити амнестију.

Ћетковић као очевидац оставља трајни запис о сусрету Радомира Вешовића и Вида Ђуровића у Косовом Лугу код Даниловграда.
Разаслате су наредбе по свим Бјелопавлићима којима се, преко председника општина, позивају виђенији људи да дођу на Данилов Град. Наређено је, грађанима да се одређеног дана раним јутром искупе пред општином и ту чекају даља наређења. Дошло је неколико официра из подгоричке Крајскоманде, а народ и војска су у шпалир распоређени дуж ондашњег “Франц Јозефовог плаца”.

Официри већ нестрпљиво очекују и погледују дуж подгоричког друма. , али још никог нема али ред се не квари, све стоји као укочено, чека се, из хиљаду грла глас се не чује. Дође десет сати, али још никог нема.

Официри су сад постали сасвим нестрпљиви па се два и два нервозно шећу ван шпалира и са живом гестакулацијом расправљају међу собом. Одједном звиждаљка даде знак и официри одмах полетјеше на своје мјеста. Већ се чује бректање аутомобила од Подгорице.

Један теретни пун солдата за њим још један. Одједном ево и један луксузни који се заустави при уласку у варош. Види се како из луксузног аутомобила искачу официри, а међу њима и један цивил, коме официри чине необичне комплименте. Брзим кораком примичу се маси, пред официрима граби цивил у халбцилиндру и црном одијелу.

На бради му стрчи неколико дугачких и ријетко усађених длака. Лице бакарне боје, ваљда преплануло те изгледа црно-жуто. Има дивљи јогунасти поглед којим стријеља, омиче напријед и поздравља масу која га дочекује.

Прође и заустави се пред котарским заповједништвом, док се шпалир без икакве команде побрка, народ нагрну за њим и кад се све скупи у гомилуоко њега одмах отпоче свој говор “хајдук” Радомир Вешовић, бивши црногорски војни министар.

Браћо Црногорци, ево ме опет међу вама. Послије двогодишњег растанка. Ни ја ни ви нијесте се надали да ћемо се већ гледати, поготово не сад али тако је судбина хтјела. Благодарећи несравњеној милости цара и краља Карла ево ме опет међу вама.

Ево ме међу вама, код вас и с вама послије мог двогодишњег пустог и лудог лутања кроз шуму. Ја сам занесен махнитошћу и мојом лудом главом убио једног ваљаног официра царске војске. Послије сам се покајао али је то било доцкан, пошто су власти убиле мог брата и узеле крв за крв.

Знам да вас је овај мој поступак много коштао али шта ћете, свако може погријешити. За мном су се повели многи неразборити момци и усијане главе, дижући по свим крајевима Црне Горе оружје против царске војске, са лудим уздањем да ће наше зарђале пушке сатрати силну војску бечког ћесара чији се побједоносни барјаци већ вију на зидинама Петрограда и пред вратима Париза,а да не говорим о шаки Србијанаца, која је кушала одупријети се сили царској, а још мање браћо моја о нама, који нити смо моћни нити имамо разлога да се бунимо.

Није ово Турчин већ брат хришћанин, под чијом моћном заставом живи толико народа, па неће лоше бити и нама.
Вас буни, може бити, што Црна Гора није нигда била покорена до сад, али сад је такло Бог наредио. Наш јуначки барјак пао је и не слушајте ове махните главе које се заносе лудом памећу и лажу вас само и упропашћују.

Ништа они не могу добити с’ њиним зарђалим пушкама осим зло за вас.
Видите и сами да су нас бивши савезници потпуно оставили и издали. Није њима стало за нас, они се ни сами не могу бранити…

Како даље наводи Ћетковић бивши министар војске је „молио залутале синове да се ману ћорава посла и да се мирно предају са гаранцијом да ће бити помиловани.

На његово изненађење није било одобравања и овација: „ Само два три кукавца тихо више кроз зубе проциједише – тако је.
Маса се одједном ускомеша, а кроз њу се пробијаше један коњаник, сељак, који се заустави пред Вешовићем, пружајући му она с’ коња неку цедуљицу, рече:
Господине министре, комитски војвода Видо Ђуровић, који се са својим четницима налази у Ћуриоцу, послао ме је и наредио да вам дам ово писмо и да вам кажем: ако не дођете у Ћурилац у року од уре, он ће, вели, ударити на варош са свим својим четницима.

Пошто то изговори, салутира окрену коња и одјаха трком, не питајући никог за дозволу. И нико, за дивно чудо не покуша да га заустави! Сад у цијелој маси војника и народа наста неко грозничаво мицање и шапутање.

Вешовић и аустријски официри одмах се повукоше у команду на савјетовање. Није много прошло док се Вешовић са свим аустријским официрима и војницима упути за Ћурилац. А маса народа одмах одлучи за њима. Одох и ја.
Кад сам стигао у Ћурилац веч се бијаху срела два четника: Радомир Вешовић и Видо Ђуровић, пред једном кућом поред пута а маса народа залегла око њих. Ведар зимски дан. Сунце припекло као у пролеће. Чим сам стигао почнем се пробијати да бих био ближе центру овог круга, насред којег бијаше постављен сто, а око њега сједе с једне стране ђенерал Радомир Вешовић у друштву седам осам швапских официра, а позади њих стоји неколико војника у ставу борбене приправности.

С друге стране стола сједи војвода Ђуровић, лијеп, млад, развијен. Он има неки орловски поглед и отмен изглед. На њему униформа српског официра, но без знакова. И док друге комите нисе капе од вучје и јагњеће коже он носи капу српског сокола.

Два реденика фишека укрштају му се на прсима, а о појасу висе му двије крагујевчанке. По лијевој руци је рањен па је опружио по столу, док је десном пригрчио уза себе карабин. Позади њега су четири комите, стоје четири вука с црним брадама до појаса и држе танке пушке на став приправности, па наспрам себе стријељају погледом Швабе и чувају свога војводу.
Пуно је народа војске комита, све се измијешало. Око цијеле гомилеопасао се кордон војске., па опет око њих четници који опрезно мотре на све стране. Имало их је, рекло би се, више од стотине из свих крајева Црне Горе.

Одједном Вешовић поче исту пјесму као на Данилов Граду. Прича а зној га пробија. Ђуровић од муке и јада зелени и врпољи се на столици, али без ријечи слуша и он и његови четници, док овај заврши.

Миодраг Вешовић

Али кад при крају Вешовић рече – српски је барјак разбучен, пао је, и не дигосте га ви са вашим зарђалим пушкама-, онда Ђуровић плану и као разјарен лав јекну, скачући на ноге:
-Доста више!
-Господо, господине ђенерале, Радомире Вешовићу, или како хоћеш!

Двије су године од како тирјански хазбуршки ланац стеже двије до јуче слободне српске краљевине. Издаја краља Николе и његових министара, довела нас је браћо црногорсци у овај положај и не слушајте више што вам они причају.

Лажу вас кад кажу да је српски народ пропао. Он ће побиједити помоћу наших славних и великих савезника. Браћо држите се јуначки, а ми ћемо са вама и уз вас бити све док не извојујемо нашу побједу и док долете српски бијели орлови да рашчупају гадне швапске црне гавранове…- Молим вас да не вријеђате, имајте у виду гдје се налазите и пред ким говорите- упаде Вешовић.
Ја се налазим у својој кући, у својој земљи и драго ми је да говорим истину у брк непријатељима. Ја сам имао стрпљења да слушам ваше бљувотине и лагарије читав сат, па сад слушајте и ви мене. И он је са идеалним заносом говорио даље, онако како српски ваља и требује. На крају је прешао на четовање Радомира Вешовића, на њихово међусобно договарање за организовање четника:
– Ти нас издаде, продаде себе за новац. Ја не жалим тебе иди без трага ти глава! Жалим само што се преко тебе брука наш понос, жалим што теб, жалосног војног министра Црне Горе, воде данас Аустријанци по црногорским пазарима као мечку и праве с тобом циркус.

Вешовић се од јада иронично смјешка и захваљује му се на бесједи подиже шешир. На ово Ђуровић додаде да његов плаћени говор неће упалити у Бјелопавлићима или ма ђе друго, ђе он доспије.

Аустријски официри су покушали да изложе понуду комитама о условима предаје нашта је војвода Видо без размишљања узвратио:
Можете ви,господо, обећавати златна брда можете мамити и лагати, али више нема лудих да вам вјерују. Познајем ја добро вашу швапску политику и ваше часне ријечи. Не вјерујем ни вама ни вашем цару.

И од наших преговора нема ништа нити може бити говора о каквој предаји, док год не видимо инерниране црногорце враћене кућама, док не платите сву штету коју сте причинили народу и тек онда бисмо могли, можда, разговарати, а до тада мира нема међу нама – до истраге ваше или наше..

И не водите више Вешовића да вам бесједи јер га народ добро познаје, завршио је своје обраћање, по сведочењу Јована Ћетковића, војвода Видо Ђуровић.

Неустрашив, вичан герилском ратовању Видо Ђуровић, мењајући често место боравка био је нерешив проблем окупаторима и њиховим доушницима и колаборантима који су више стрепели од његове одмазде, од самих аустроугара.
Непосредно по овом догађају у селу Ћурилац крајем јануара 1918. године дошло је до сукоба између Вида Ђуровића и Михајла Радовића једног од његових најближих сарадника, након чега је Михајло одао положаје својих сабораца.
Како наводи угледни комита Вуксан Минић један од разлога свађе двојице комита био је Милован Радовић, Михајлов брат, који је као комита обилазио куће по Косићу, Ћуриоцу, Питомој Лози, Грлићу и осталим селима отимајући од мештана пршуте, сланину, кобасице и остале намирнице уз изговор да га шаље војвода Видо Ђуровић и да је прикупљена храна намењена његовој чети.
“Видо није ни знао о Миловановој акцији док га о томе није известио Марко Милетин Јововић. И Видо му је кратко наредио: „Разоружајте ту поганштину да нас не брука и нека иде куда хоће“.

Марко је то пренио Јову Лазареву Јововићу и њега су Брајовићи разоружали, а не Видо, тврди Вуксан Минић, наводећи следеће:
“Михајла је то изгледа увриједело као и свађа у брдо Стијенско и одмах је ступио у везу са Спасојем Ђуровићем који је био писар општине у Даниловграду а даље преко њега са Луком Бобичићем, Станком Радовићем и Милијом Гругуровићем котарским судијама којима је пријетила опасност од комита због њиховог срамотног рада, а поред тога Видо, Раде и Јован убили су Станкова брата Машана председника општине Мартинићке.

По одласку из комитске чете Мијајло је отишао у жандармеријску станицу и одао положаје својих сабораца. Жандарми су напали комите у мјесту Ђурковиће преко Мусе Пукова и у тој борби погинуо је комита Ново Павићевић, који је раније рањен у борбама на Морачи.

Мијајло Радовић, послије прелази у Косови Луг и тамо је формирао своју групу у којој су били: Нешко Јововић , Јован Јововић, Јагош Калезић, Радивоје Мартиновић, учитељ Живко-Шутов Брајовић-Јововић.

Они су се кретали кроз Косић, Ђурилац, Питому Лозу, Грлић и око Данилов Града, док ми нисмо могли умакнути ни у сјеверне планине од потјера” записује Вуксан Минић.

Заборављеног хероја отпора аустријском окупатору војводу Вида Ђуровића, пар недеља након састанка са ђенералом Вешовићем, нашли су једног зимског јутра на сеоској ливади у близини родне куће са прострелном раном на глави, што говори да је убијен из близине од блиске руке.

Покосио га је братски куршум. По Даниловом пазару се шушкало, како је причао његов саборац Милутин Ракочевић “да Вида Ђуровића нијесу убили Аустријанци већ наш издајник – плаћеник који га је добро познавао.

Видо Ћуровић, војвода и четовођа страдао је на правди Бога да ли од куршума братске пакости Михајла Радовића доскорашњег саборца, који је од комита стрељан заједно са рођаком Радованом Радовићем због издаје и његове погибије, или од неког још ближег – плаћеног од аустроугара данас је потпуно небитно.

Трагично је што мутна матица историје у свом вртлогу лажи и фалсификата, прождире овакве јунаке и њихова бесмртна дела. Али увек остане неки траг, запис Ћетковићев, сведочење Ракочевићево, сакупљена грађа Минићева.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here