Насловна Колумне Умрла је бака Нада да нада никад умрла не би

Умрла је бака Нада да нада никад умрла не би

0
mihailo medenica
Михаило Меденица

Пише: Михаило Меденица

Отишла је тихо, такав је живот, таква је и смрт Срба на Косову и Метохији- тиха и сва некако копренаста ко измаглица над Дримом док се јутра растају с ноћи налик детету што се растаје с мајком.

Свако се јутро изнова растаје, сваки је пут једнако плачно…
Отишла је тихо, бака Нада, једна од последњих “игуманија” ђаковачког манастира сазданог од неколико живих икона у граду што још тиња у болу за Србима.

Нада умире последња, мада последња није, остало је још две или три “игуманије” манастира од неба и земље да од крвника чувају литургије над Дримом и молебане неумрле војске Христа са Проклетија, Коритника и Паштрика.

Је ли кога у Србији пренула смрт бака Наде?!

Јел уснула превише тихо да бисмо чули лепет анђеоских крила од заглушујуће тишине таштине и гордости да заплачемо над смрћу вредне постојања свакога од нас?

Да славимо смрт која нам тка нит вечнога живота на заветној светињи, јер бака Нада је трајала да бисмо ми постојали, једнако као што је уснила да бисмо ми живели довека.

Није хтела никуда од своје Ђаковице и својих Дечана знајући оно што се упиремо да не знамо- док и једна српска душа дише на Косову и Метохији имамо се рашта рађати и умирати!

И умирати, да, јер лако је и благовесно ићи Господу док год знаш да је живети имало смисла, а има смисла све док се не одрекнемо завет с Богом- док постојимо чуваћемо ону стопу саборништва с њим и вечношћу- Косово и Метохију, његово одмориште а наше уточиште.

Није то мит, јер нема мита јачег од житија три или четири “игуманија” што су изабрале да пострадају како Србија не би!

Србија неће уколико не дозволи да безбожници разграниче последњу ноћ бака Наде с нашим јутрима!

Откуд некоме право да метри и размеђује међу на којој је старица пркосно стајала док су звери добовале око ње, чувајући је да никад не заборавимо где нам је праг свакога дома?!

Откуд некоме право да парча и дели Проклетије, Паштрик и Коритник, ко да су три лескова прута, кад их је стара “игуманија” сачувала за нас носећи их ових година јада на плећима, да се имам где с прецима и потомцима сретати на прелима вечнога српства?!

Откуд нам права да страхујемо од изрода плашећи се да пустимо ту беду од гласа што оста у нама кад Нада страховала није од јарости фукаре док су залудо тукли о “манастирска” врата потрпта нејаким рукама и бедемом душе?!

Откуд било коме право да одустане кад бака Нада није?!
Није остала у својој Ђаковици да је сачува за себе већ је стјала на јутрењима чувајући певнице да им се вратимо и станемо за њих- своји на своме!

Није јутрила да би нам очи биле пуне мрака кад погледамо пут Косова и Метохије, него да се и у мраку нагледају где потоци живе воде насушне радују Србљу!

Није бака Нада уснила тихо да бисмо се ми још тише одрекли иметка њене смрти!

Уснила је да се ми пробудимо!

Умрла је да ми не умремо питајући где нам је праг док стојимо на њему!

Чувала је оно што ни по коју цену не смемо дати!

Смрћу нас је опоменула да славимо смрт, јер тамо где умиремо нико нас не може слагати да не васкрсавамо…

За собом није оставила ништа- јер чувала је за нас СВЕ!

Где је српских гробова ту је и српских колевки- не дозволимо никада, НИКАДА, да нам сатрапе разграниче докле су нам зоре, јер поколења ће нам се будити мраком, довека!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here