Насловна Поглед Шта и гдје са Дражом: Лутајуће помирење

Шта и гдје са Дражом: Лутајуће помирење

0
Потпоручник Дража Михаиловић (клечи) у Првом свјетском рату

Пише: Иван Милошевић

Прије 73 године на овај дан убијен је Драгољуб – Дража Михаиловић. Прошло је пуно од комунистичке ликвидације команданта Југоисловенске војске у отаџбини, али у односу према њему мало шта се промијенило. И тих година један дио Срба, онај који је успио да се домогне туђине и савезника бјежећи испред совјетске бољшевичке чизме и њихових домађих сљедбеника, величао је Дражу, а о нај други дио, прекривен сјенком петокраке, проклињао је и дан када се родио и једва је чекао да  испали метак у чело, по њима, доказаног сарадника окупатора и ратног злочинца.

Па и данас име Драже се креће у тим екстремима. Све је више оних који виде да све није било како су нам рекли да је било и да је Дражина војска свим срцем припадала антифашистичкој коалицији, док је у политичком погледу слиједила вриједности западноевропске демократије. Тај дио Срба покушава да објасни онима другима да је дошло вријеме да се помире некадашњи екстреми, пруже руку један другом и крену даље, али са сређеном прошлошћу Другог свјетског рата у којој Дражина слика свијетли слободарским српским традицијама и начину ратовања прилагођеним тадашњим околностима.

W3Schools

Али, мућак. Један добар дио Срба то ни након 73 године не жели да прихвати. Џаба је на поновљеном београдском процесу прије неколико година Дража рехабилитован, јер за њих још увијек важи онај комунистички процес из 1946. године и тачка. За помирење они не желе да чују, јер Дража је био са Њемцима и ту више нема расправе. Дакле, екстремно као и прије 73 године. Може ли се и како изаћи из тог идеолошког клинча?

Нажалост, не видим да се у неко скорије вријеме та два српска пола могу приближити у тој мјери да опросте једни другима и пруже руку. Штавише, они  дјелују као нека два спојена суда, па што се више досипа у један, то и онај други расте. А да је тако говори и податак да су чак београдске „Новости“ и „Политика“ јуче одбиле да штампају читуље Дражи Михаиловићу. То је, чак, и у Подгорици одбило да ураду дописништво „Новости“, јер им је из централе речено да то не раде. Тако је српску част, барем у Црној Гори, спасио „Дан“, који је на својим страницама објавио читуљу Дражи Михаиловићу.

О Дражи и свему ономе што он данас значи за Србе и њихово коначно освјешћивање од комунистичке прелести могле би се написати књиге и књиге, али ни оне неће за јоту приближити два супростављена поменута екстрема. Између њих лута рука помирења која никако да нађе саговорнике које ће ујединити и натјерати да опросте једни другима, али и да прихвате Дражу и његову војску као дио антифашистичке слободарске српске традиције. Чини ми се као да се та невидљива рука некако укочила од чекања над свима нама и не зна гдје да крене. Да ли да се суноврати до ђавола и остави ове Србе да их слиједи на том путу или да некако извуче неки кец из рукава и састави оно што се чини несастављиво. Ма колико то апсурдно звучало, мислим да би ова два српска пола ујединило откривање посмртних остатака генерала Драже и његово сахрањивање како живот и вјера налажу. Не би то било први пут да се Срби мире око хумки својих предака, јер мислим да су Срби једини народ на Балкану који сматрају да њихова есхатологија има везе и са овоземаљском правдом. Није све то лако докучити, али уколико буде разумних и паметних људи у Србији који ће Дражу сахранити како то Срби раде, има наде да се коначно стави тачка на Други свјетски рат и крене даље!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here