Насловна Издвојено Срби и Французи: Мерло или Молијер

Срби и Французи: Мерло или Молијер

0
Miso vujovic, tekst o papi, priroda, Bogovi, Mamurluk,Hram
Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

Седели смо те вечери врхунским мерлоом инспирисани – атерирали из “Дурмитора” у двориште изнад богатог винског подрума човека топлог – баршунастог гласа налик на мог рано преминулог пријатеља и земљака Рођу Раичевића. Ацина најновија песма, носи успавану носталгију на време боема или “земан душе” како би рекао почивши сарајевски шмекер Бране Робија, сањар огромног срца неуклопивог у сурови надимак, прилепњен неким несташлуком из ране младости.

Ацо, породичан човек, редак на естради без скандала, темпераментан и спонтан, са елеганцијом сопствене остварености, гостољубиво је отварао флашу за флашом свог питког мерлоа из ког је текла истина уз музику и поезију.

W3Schools

“Препознајеш ли ове стихове”?, пита ме пуштајући “Кари Шабанове”, заборављеног Леса Ивановића, кога су многи песници позајмљивали или паковали у свој поетски стил изнедрен из раскошних животних рима овог сетног меланхолика.

Слушао сам Мишу познатог београдског адвоката са каквом страшћу говори Француској, о дезинтегративним процесима, о макронизацији Француске, о обесмишљавању свега, о понору једног великог народа, о игри сенки на политичкој позорници лутака или мрдалица на ланцу великих улога.

“ Свет је постао садо – мазо сцена”, убацује се Алекса, мој брат, врстан хирург поспешујући својим пожуривањем још више нашу жеђ али причу о паду достојанства или глобалном посрнућу, људима као потрошачкој роби нарко-политике и фармако-мафије.

“ Упореди генерала Шарла де Гола са актуелним председником Француске. Последњи велики француски државник био је Жак Ширак, остало су анемични сенке некадашњих суверена. Циљ је да се све дезинтегрише и обесмисли. Још пре оне карикатуре на штиклама почело је срозавање Француске. Сада се генерал Де Гол преврће у гробу”, замишљено ће Миша, рођени Чубурац, врстан познавалац француске културе, љубитељ вина и лепог стила живота.

Присећамо се натписа на споменику захвалности Француској на Калемегдану : “ Волите Француску као што је она волела вас”, у време НАТО злочина прекречен у црно са натписом “ Вечна слава Француској које више нема”!

Колективне емоције нације узбуркао је председник Француске обраћајући нам се на српском језику. Тим старим политичким триком заталасао је јавност. Поделио подељену Србију.

Његово презиме нас асоцира на масовно подвођење на стари бордел, излизаног намештаја, похабаног плиша, угажених остатака некада прелепе газдарице и њеног очерупаног стада. То је Европа којој треба свежа крв и живо месо.

“Французи су се сетили заборављене Милунке Савић, хероине уписане у књигу бесмртника света као једне од десет жена ратника-хероја”, додаје Миша.

У овом налету франкофонске носталгије прстижу маршал Сарај и генерал Франше д’ Епере, чију је славу уздигло српско оружје: “Операције се морају успорити јер јер нема комуникације ради добављања хране француским трупама које напредују. Само српским трупама нису потребне комуникације они незауставиво иду напред…То су сељаци, то су Срби, тврди на муци, трезвени,скромни, то су људи слободни,несаломиви, господари својих њива. Али,дошао је рат. И, ето тако су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије,најистрајније, најбоље ид свих. Те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их водио,раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине”, усхићено је говорио Франше Д’ Епере.

Генерал Сарај бележи да је уз француску источну армију једино озбиљно рачунао на српску војску: “ То је апсолутна истина. Французи и Срби су извојевали све одсудне битке на овом бојишту”, записао је француски генерал у својим мемоарима.

Роберт Лисинг државни секретар САД изјављује: “ Ако се једног дана буде писала историја овог рата најславнији одељак носиће назив Србија”.

Враћамо се генералу Де Голу и мало познатој чињеници о његовом одликовању Драгољуба Михајловића : “ Армијски генерал Драгољуб Д. Михајловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља, и највиших југословенских војничких врлина, није престао да води борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба не да мира окупаторској војсци, тако спремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме са онима који сматрају да се велика земља никада не може покорити суровом завојевачу”, стајало је у образложењу одлуке о додели ордена Легије части за заслуге првог степена и француског Ратног крста.

На тренутак настаје тајац над којим лебди питање са каквом је лакоћом комунизам препаковао српску националну историју затамнивши ратничку славу и слободоумност српског народа.

Наша предусретљива домаћица Биљана, професор универзитета, поклања ми књижицу о француској нобеловки Марији Кири: “ Ова жена је пример жртве за науку и човечанство. И она је скоро заборављена без обзира што је прва жена добитник Нобелове награде и једна од двоје великана двоструких носилаца овог некада највећег светског признања из различитих области”, рече Биљана пружајући ми књижицу о славној научници дискриминисаној и прогањаној за живота, слављеној, попут многих, после смрти.

На крају овог записа и подсећање на хероја новог времена, мајора Бинела човека који је, из седишта НАТО алијансе, изнео планове за бомбардовање Србије и Савезне Републике Југославије и предао их генералу Милановићу, спашавајући, тим одважним гестом, небројене људске животе.

Мајора Бинела и његову љубав према Србима, не смемо заборавити: “Стид ме је јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велику издају, пре свега саме себе. Учествовање у таквим злоделу није могло да служи француском народу. Али оно најгоре у свему било је што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје. Али осетио сам тада понос. Из мог париског затвора осетио сам велико пријатељство према Србима, које су тукли зато што су бранили живот, културу и слободу…”, стајало је у првом обраћању Анри Бинела Србима.

Ово је порука и нама да не смемо издати сами себе, тргујући својим за своје, да се свет убрзано мења, да је држава без савезника као човек без пријатеља.

Једном приликом сам позвао телефоном своју познаницу, у то време помоћницу министра у нашој влади: “ Где си?”,питам. “У Паризу?”, одговара.“ Шта радиш у Паризу?” “Блејим”, чујем са друге стране.Може ли се блејати у Паризу, размишљам док ми стиже селфи испред париског кафеа Флора.

Некада смо заводнички певушили хитове Азнавура, Монтана и Шевалијеа уздисали за Брижит Бардо и Кетрин Денев, за лектиру читали Диму, Игоа и Молијера, били опчињени Белмондом, мрзели Делона због убиства београђана Стевице Марковића и Мише Милошевића…

Данас од пребогате француске културе једино познајемо шампањац, мерло, шардоне, совињон, бургундац…
Анкета мерло или Молијер дала би задивљујуће резултате.
In vino veritas!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here