Насловна Поглед Систематско убијање правде: Ко је крив за српске жртве у Хрватској и...

Систематско убијање правде: Ко је крив за српске жртве у Хрватској и на КиМ (ВИДЕО)

0
Фото / Дарко Војиновић

Косовски Албанци су били најбољи ученици Хрвата. Они су копирали њихову матрицу и кад су чинили злочине над Србима и данас кад по тајним оптужницама хапсе невине Србе, слажу се професор Универзитета у Косовској Митровици Душко Челић и др Милан Гулић са Института за савремену историју.

Злочини над Србима у Хрватској и на КиМ су сабрани у управо објављеној књизи у издању Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, чији су приређивачи Драган Пјевач, предсједник Управног одбора Координације, и др Челић.

Циљ књиге је да српску јавност подсјетимо на те страшне злочине, преко којих смо често олако прелазили“, каже Челић за Спутњик, указујући на то да између злочина почињених над Србима у Хрватској и на Космету постоје бројне паралеле.

Према Гулићевим ријечима, амбиција књиге није да буде коначни суд већ да подстакне на нова истраживања. Кад је ријеч о Србима у Хрватској, он истиче да је то вјероватно „најстрадалнија популација“, при чему је „декларативно заборављена“, за разлику од Срба на КиМ.

Србе у Хрватској не помиње нико. Они су потпуно одбачена популација која се посматра као страно тело у Хрватској, а са подозрењем овдје. Питање је колико је позиција Срба у Хрватској била на прави начин перципирана за вријеме рата, колико се за вријеме рата говорило о овим злочинима и шта просјечни грађанин Србије уопште зна о томе“, констатује са жаљењем Гулић.

Процјењује се, каже, да је за вријеме рата у Хрватској страдало више од 7.000 Срба — само у операцији Олуја више од 1.800 људи. Он посебно указује на убиства Срба која су се догађала по хрватским градовима прије избијања сукоба: „Сви знамо за битку за Вуковар, а јако мало људи зна да су мјесецима раније убијани грађани српске националности, да је чак први Србин убијен за првомајски уранак 1991. године“, прича Гулић, који је и сам поријеклом из Хрватске.

Објашњавајући како се долазило до материјала за књигу, др Челић наводи да су приређивачи настојали да укрсте више извора података, од онога што је већ објављено до свједочења учесника, материјала који су судски валидни, записника сачињених пред истражним судијама, преко пресуда из Хага или из судова у Приштини. Истиче и да је књига једна врста позивнице свим истраживачима, институцијама, али и правосудним органима јер је тема страдања Срба била скрајнута из многих разлога.

Разлози етичке природе не постоје, без обзира на евентуалне притиске који су константно евидентни када се посматра међународни фактор. Ријеч је о једном дијелу међународне заједнице која упорно намеће једнострану слику и о догађајима деведесетих година. У таквој једној слици, Срби су били реметилачки фактор, а њихове жртве су жртве другог реда, колатералне, док правда коју те жртве захтевају није приоритет“, каже наш саговорник, који се нада да ће тај дискурс бити промењен.

Јасно је, каже, да судска и универзална правда често нису исте, а посебно је компромитована хашка правда кад је ријеч о српским жртвама. То показује и скривање и уништавање доказа који би могли ићи у корист Србима, додаје он и наводи примјер случаја Рамуша Харадинаја пред Трибуналом, када је 19 сведока умрло на волшебан начин.

Такође, за доказе о ’жутој кући‘ знало се већ 2003. године. Унмик је предузимао неке истражен радње те и 2004. године, да би 2004. форензички докази били уништени. Како су вршене те форензичке радње, то је опет питање. Карла дел Понте са добрим закашњењем каже да су аљкаво урађени послови на терену, а опет докази који су прикупљени су у Хагу уништени 2004, о чему свједочи извештај Дика Мартија“, подсјећа Челић, додајући да је случај „жуте куће“ посебно потенциран у књизи јер је ријеч о злочинима најгоре врсте који не застаревају.

Нажалост, нема преживјелих међу жртвама, има једино живих учесника тог злочиначког подухвата. Али има свједока, у књизи се не наводе њихова имена него сведок 1, 2, 3… Дакле, постој могућност да се процесирају ти злочини“, сматра Челић.

Он истовремено не вјерује да ће Суд за злочине ОВК, тзв. „мали Хаг“, имати неке домете у процесирању осумњичених за злочине, с обзиром на претходна искуства, али и на чињеницу да је тај суд „у дубокој сијенци политике и више инструмент преговора о КиМ него нека врста правосудне институције“.

Гулић се посебно осврнуо на праксу хрватског правосуђа које не процесира одговорне за злочине чак и кад постоје докази. Додаје и да не може да вјерује да није било доказа да се подигне оптужница против Фрање Туђмана, а подсјећа и на чињеницу да су тројица хрватских генерала ослобођена у Хагу јер је политика уплела прсте и да су ти људи на крају изашли као побједници.

То је дефинитивно за већину хрватске јавности била потврда да је вођен праведни рат против српске агресије. Могли смо да чујемо да је циљ Хашког трибунала био помирење. Мени се, као историчару, чини да ниједан суд не сме за циљ имати помирење, већ кажњавање или ослобађање. Помирење је ствар политике, и ако од самог старта један трибунал представљате као суд који ће се бавити помирењем, ви сте га поставили као политички“, каже Гулић и додаје да Хрватска истовремено користи тајне оптужнице против Срба, које приводи с циљем застрашивања, а слично сада раде и косовски Албанци.

Говорећи о некажњивости злочина почињених над Србима на КиМ, Челић подсећа да је Фљорум Ејупи, који је осуђен на максималних 40 година затвора због убиства више од 20 људи у аутобусу „Ниш експреса“, у другостепеном поступку ослобођен.

Потом, ту је процес против Харадинаја, који се одвијао на основу доказа, сведока Тахира Земаја, стражара у логору Липовац, који је водио дневничке биљешке у којима је све било записано. Кад је ријеч о Хагу, оптужница против Милошевића написана је још током трајања бомбардовања у априлу, а с друге стране, гдје год би хашки истражитељи нашли српске жртве, поново би их покопавали. То све указује на лицемерје међународне заједнице, на систематско убијање правде кад је ријеч о Србима и на ’билдовање‘ правде кад је ријеч о жртвама других националности“, каже на крају Челић.

Прочитајте још:

Рамуш Харадинај је дрски и примитивни амерички кловн

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here