Насловна Поглед Ружић: Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању?

Ружић: Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању?

0
Ružić
Милан Ружић

Бесједа на академији поводом 500 година Горажданске штампарије

Говорити о нечему што је старо пола миленијума у неколико минута је тешко, али кажу да су људи који се речима служе нешто боље од других управо подвижници који би требало да успеју у овоме и који су тих неколико минута, а кроз њих и векова, достојни. Моје је да покушам.

У години када славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве, када обележавамо 15 година од погрома на Косову и Метохији, црквене порте су једина места на којима треба говорити.

W3Schools

Горажданска штампарија је јединац петвековља овог краја. Чудо од пола миленијума које поричу они који немају ни пола века.

На овом месту штампане су све овдашње личне карте, јер без Горажданске штампарије, не би било ни нас овде, па би нам други измишљали када смо дошли и ко су нам родитељи.

Ово је друга српска штампарија, после оне Црнојевића из 1494. године, али је прва у оквирима онога што данас познајемо као Република Српска, или шире − БиХ.

Горажданска штампарија основана је у Венецији, тачније машина је тамо почела да ради, па је премештена у Сопотницу у цркву Светог Георгија. Дакле, ова штампарија је још један српски Европљанин. Рођена у Венецији, живела у овој цркви и постала величина стара пет векова. Ретки су значајнији Европљани од ове штампарије.

Теодор и Ђурађ Љубавић, синови Божидара Љубавића или Божидара Горажданца, божјег дара српског народа, први су овдашњи штампари и браћа која су из Венеције донела машину за штампање. Није случајно што се један звао Ђурађ или Ђорђе и што је био рођен и тако назван да би испунио завет свога имена и у цркву Светог Ђорђа, свог имењака, а коју је саградио херцег Стефан Вукчић Косача, донео машину која ће штампати богослужбене књиге: Гораждански службаник, Гораждански псалтир и Гораждански молитвеник (требавник).

Не може бити ни случајност што се други брат звао Теодор, а сви знамо шта ово име значи, као што није ни случајност што је он био јеромонах манастира Милешева саграђеног од сиге из реке Сопотнице која протиче кроз истоимено пријепољско село, брата близанца места на којем сад стојимо.

Штампарска машина је сељена по другим манастирима, али њено место пребивалишта остало је ово на ком смо се данас окупили. Та машина штампала је књиге ћириличним писмом, па када вас неко од оних који поричу српско присуство на овим просторима у оно време, а са њим и српски идентитет, буде корио што, рећи ће, лажете да сте овде одувек, само му помените Горажданску штампарију.

Господ се постарао да на овом месту споји три Сопотнице, два Ђорђа, Милешеву и ову цркву, а они који ништа од овога не разумеју, постарали су се да постоје и два Горажда, али само је једна штампарија која штампа извод из матичне књиге рођених Срба овога краја.

Идеја оснивања штампарије није била продаја књига, већ умножавање књига које ће српски народ читати и тако претицати тадашње османлијске окупаторе и догурати до неслућених висина рађајући у овим крајевима писменост, па ћу се усудити да кажем да је та писменост текла низводно и родила Андрића.

Када би се додељивала награда за најстарија и најзначајнија достигнућа цивилизације, ви бисте имали апсолутно право да са стране гурнете све оне млађе и мање значајне кандидате који су пошли по награду. Када устану и ка наградама крену швајцарски сатови, јапански минијатурни станови, амерички хамбургери, огрлице против крпеља, Едисон са сијалицом, Бел са фиксним и Купер са мобилним телефоном, Френклин са громобраном, Ленд са полароидом, Като са кафом, кажите им, онако гораждански: „Мак’ се, болан, да прођем.“

У времену свеопште некултуре, ми смо народ са завидном културном историјом, што доказује и повод данашњег окупљања. Државе које немају оно што ми имамо, а које нам одавно дишу за вратом не би ли нас затрли културно, а неретко и физички, љубоморне су на наша поједина достигнућа.

Културна историја српског народа је ловина, а оно што је изнедрила, претворили су у метак пред којим трчи. И када данас поричу наше успехе и присвајају наше домете, ми не реагујемо ни стотим делом бића које смо уложили у та чуда која смо, уз божју помоћ, правили. На отимање гусала, прогон ћирилице, ревизију историје остајемо некако глуви и слепи, али кад би нам неко дирнуо у смартфоне, видео би шта је одмазда. Наши проблеми су и почели онда када смо молитву заменили разговорима телефоном, а мотику кликтањем мишем.

Смартфони су варка, уобразиља дефиниције идентитета сваког човека понаособ, а Горажданска штампарија један од неоспорних именитеља српскога народа.

Горажданска штампарија била је стена коју су овде доваљали Сизифи онога времена. Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању? Шта да чинимо кад имамо више стена него Сизифа?

Решење је да будемо зависници од независности и робови слободе

У тами општег ропства под Турцима, као какав светионик, сијала је Горажданска штампарија чије нас је светло сачувало од ризика да останемо насукани на обале ропства, примитивизма и неписмености. Код нас Срба описмењавање је увек значило ослобађање, па ме чуди данашње затирање писмености.

Имајте на уму однос између писмености и ропства, па ћете знати да се ланци које нам поново стављају не кидају бомбама, пушкама и топовима, већ томовима књига чијим ћемо отварањем затворити све рупе на броду којим плови српски народ. Читање је пристајање дивљака да постане човек. Одатле следи да је штампање књига у ствари стварање људи. Дакле, штампарије раде део божанског посла.

Управо зато, штампарије су неодвојиве од храмова. Горажданска штампарија је полумиленијумски доказ свему овоме чиме сам вас замарао. Она је доказ да смо ми један од последњих бедема православља. Доказ на неком будућем суђењу горажданским штампарима и нама, читаоцима њихових књига, којима ће се, даће Бог, судити за удружени злочиначки подухват над дивљаштвом и некултуром.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here