Насловна Поглед Ратнику није потребно сажаљење

Ратнику није потребно сажаљење

0
Novak
Фото: Мирко Зулић

Пише: Марјан Ковачевић

Тек што је Федерер повео сa 2:1 у сетовима против Димитрова – у четвртфиналу Отвореног првенства САД, које ће на крају изгубити – неко је пожурио да уплати 53.000 долара за четири места у финалу о којем одавно сања. Од Ђоковићеве предаје у осмини финала, маса је видела и желела само једно – први окршај Федерера и Надала у Њујорку. Тешко је замисливо, али од 40 мечева Швајцарца и Шпанца ниједан се није догодио у Великој јабуци, а овај несуђени био је предвиђен баш за велико финале.

Сцена спремна. Надалов пут широко отворен поразима Тима, Зверева, Циципаса и Кириоса, а Федереров „условом свих услова”, избегавањем Ђоковића у полуфиналу. Неко је унапред одрешио кесу за седишта удаљена свега три реда од терена. И нека, мислио је тај неко, једном се купује карта за времеплов, у доба када се чинило да савршено „Федал” ривалство нико не може да угрози. Јер, врата тог времеплова се отварају ретко, само када дозволи нежељени трећи члан најтрофејније тројке професионалне ере.

W3Schools

А, непомирљиви сукоб Новака Ђоковића с њујоршком публиком почео је још 2008. године, када је пре глобалних снова распршио америчке. Те године, последњи амерички шампион Енди Родик се наругао Ђоковићу уочи њиховог четвртфиналног меча, наводећи различите разлоге за предаје и лекарске паузе нашег тенисера: „птичји грип, сарс, антракс”.

Данас би Родик том изјавом пао у исти кош с неурачунљивим Кириосом, али публици су се 2008, посебно америчкој, допале шале на рачун „уљеза у високом друштву”. Са 21 годином, првом гренд слем титулом у џепу и трећим местом на свету, наш будући ас нашао се у ситуацији да оћути или узврати.

И узвратио је, најпре на терену, а затим речима – кипећи изнутрa – да „очито не болује од 16 различитих болести” и да није лепо то што је Родик изјавио пред свима. Истог тренутка је уздржане аплаузе претворио у салве звиждука, а искусни репортер му је, с осмехом на лицу, прочитао судбину: „Они те воле, окренућеш их против себе!”

brojke
Највећи – Новак Ђоковић

Први промашај се претворио у двоструку сервис-грешку, када се нешто касније извинио америчком тенисеру и публици, која му више никада није опростила – ни прво ни друго. Јасно је шта је наш млади тенисер тада могао да мисли о њима, баш као и пре неки дан, када је тражио оправдање за гледаоце који су га извиждали после предаје Вавринки у осмини финала.

То лавирање између балканског пркоса на терену и покушаја да изглади односе с белим светом обележило је каријеру Новака Ђоковића. Време је показало да ће га поштовати једино ако их побеђује и док их побеђује. У Њујорку ће касније избезумити и глобалног љубимца Роџера Федерера, спасавајући везане меч-лопте 2010. и 2011, али ће остати осетљив на нетрпељивост и чак пет пута губити финала, колико на сва три остала гренд слем турнира заједно.

Тај бол и бес је морао да осети и после предаје Вавринки, када је испраћан с терена звиждуцима публике, чију су реакцију осудили готово сви страни коментатори. Искрено или не, то је већ друго питање. Ђоковић је, међутим, још једном тражио помирење:

Жао ми је публике. Они су очито дошли да виде цео меч и то нису добили. Многи нису знали шта се десило и не могу се кривити због тога.

Није само њујоршка маса редовно против Ђоковића. Гори однос доживљава на Вимблдону, где гледаоцима – од којих се очекује знатно виша општа и тениска култура – није пружио никакав разлог за анимозитет. Ако не рачунамо то што је 2006. одбио да пређе у британску репрезентацију и што је вршњака Ендија Марија лишио многих титула… Не треба ићи уназад, даље од овогодишњег финала Вимблдона и подршке Федереру која је прелазила све границе.

И нису у питању само национални разлози. Ђоковићу се не опрашта што је свргао тениске иконе, чији међусобни сусрети пуне стадионе. Ако већ не могу да се састану у Њујорку, Федерер и Надал ће у фебруару одиграти егзибициони меч у Јужној Африци и напунити касе. Карте су у Кејптауну неупоредиво јефтиније, од 10 до 60 евра, али су зато продате путем интернета за свега десет минута – свих 48.000 места.

Alo
Новак Ђоковић фото: АП

Вечита прича о одсуству светске љубави и поштовања за Новака Ђоковића није створена овде. Она је, пре свега, освета западних медија за његову нежељену доминацију, гађање у слабу тачку победника који жели немогуће – да руши идоле и остане вољен. Када побеђује, поручује му се да никада неће бити Федерер, чак ни када сруши све његове рекорде. Када губи, мераче, нудећи му лицемерно саучешће и улогу малог Калимера. У оба случаја се засењују резултати.

У Аустралији, Француској, Шпанији, Великој Британији или Америци, осећа се природна нетрпељивост према оном ко је на терену понизио њихову славу и традицију. На Далеком истоку Ђоковић није превратник, него се славе његове вештине, тешко разумљиве западном свету. Јер, пркос, инат и унутрашња снага нашег ратника нису видљиви голим оком, као Федерерова елеганција и Надалова експлозивност. Чак ни овде никоме није јасно како је Ђоковић победио Федерера у финалу Вимблдона, а камоли самом Швајцарцу. Можда су источном свету те тајне ближе и драже.

Ратнику се не прашта предаја, јер маса жели крв и борбу до краја, али му ни сажаљење није потребно. На начин који само он зна, Новак Ђоковић је досегао незамисливе висине, иако повике „Роџер!” у глави претвара у „Новак!”, иако се с тим бори током целе каријере. И упркос улози уљеза из мале балканске земље, коју ће и даље с поносом носити.

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here