Насловна Издвојено Радоњић: Толерантност постаје злочин ако служи злу

Радоњић: Толерантност постаје злочин ако служи злу

0
Колаж анти-српских графита

Пише: Лука Радоњић

Речници за широке народне масе којима и ја припадама, у тумачењу ријечи „толеранција“ нуде нам сљедеће преводе: попустљив, трпељив, онај који подноси. Одређени извори казују, да је по значењу, толеранцији у српском језику најближа ријеч – прилагођавање. А синоними за прилагођавање су: привикавање, навикавање, адаптација.

Упркос великом броју синонима и превода, ријеч толеранција а уз обавезне додатке “вјерска“ и „национална“, у посљедње двије деценије постала је, чини се, неприкосновена, незамјењива и свеприсутна у јавном дискурсу читавог региона. Синтагме „вјерска толеранција“ и „национална толеранција“, представљају прво штиво политичке лектире, водећи су параметар свих оцјена и процјена дјеловања политичких субјеката и појединаца од стране „евро –учитеља“, и важе за основни филтер у антиципацији „европских вриједности“.

W3Schools

На њеној употребној вриједности посебно у домену политике, највише инсистирају учитељи и ђаци тзв. цивилног сектора односно бројне невладине организације – експозитуре званичног Брисела. Значајан дио ових организација, због политичког аутизма који менифестују њихови представници у јавним наступима, изгледају као да су у каквој светој мисији припитомљавања језика и духа на Балкану, особито српског јер по њиховим научним анализама у које нећемо сумњати – српска књижевност и српска политичка реторика, садрже више осиромашеног уранијума од бомби којима је америчка авијација изграђивала демократију широм свијета.

У складу са тим (и ко зна чим), успостављена је и различита доза „националне и вјерске толеранције“, која се попут инјекције а путем „медијских вена“, убризгава народима на Балкану. До одговора на питање коме се убризгавају највеће дозе и шта оне имају за резултат, могу нас довести бројни резултати, а у складу са актуелним дешавањима, консултујмо ситуацију у региону.

На Косову,

самозвана албанска студентска иницијатива тражи да се недовршени Храм Христа Спаса из 1995. године, који се налази у Приштини, претвори у „музеј геноцида“. А „рестаурацију темеља“ српске средњовјековне цркве Светог Николе на Новом Брду, Рамуш Харадинај, Кристијан Хелт њемачки амбасадор на Косову, косовска јавност и вршиоци радова називају „рестаурацијом католичке катедрале“.

Поруке албанских „филантропа“ са Косова*

Тиме су прекршили и сопствене, основне законе који су из Ахтисаријевог плана ушли у тзв. Устав Косова а по којима Ново брдо спада у заштићене зоне на којима ништа није могуће радити без консултација са Српском православном црквом. Прије пар седмица, на сјеверу Космета, албанска парамилиција извршила је оружани напад на Србе, током којег су многи Срби физички нападнути а њихове продавнице и куће поломљене или спаљене. Неколико десетина Срба је ухапшено и није пуштено на слободу.

У Хрватској,

јуче је преминуо Радоје Петковић, истакнути члан српске националне заједнице, грађевински предузетник, потпредсједник Вијећа српске националне мањине Приморско-горанске жупаније, од посљедица повреда које је задобио приликом бруталног физичког напада на њега у општини Вишково. Нападачи су наставили да га ударају чак и када је од удараца изгубио свијест. Један од нападача је Илија Главић, који се налази на попису осумњичених за ратне злочине почињене на територији Српске Републике.

Такође, недавно ухапшени због физичког напада на Србе – сезонске раднике у Брачу и ватрогасца који им је стао у одбрану, пуштени су на слободу. „Кажњени“ су „мјерама опреза“. Инцидент се десио након фудбалског турнира Торцида куп у Супетру, када је разуларена, пијана маса (утврђено им је дејство алкохола у крви) напала сезонске раднике (три мушкарца и једну дјевојку) узвикујући „Ди су Срби?“.

„Браво комшије“

На питање новинара Александра Станковића у његовој ауторској емисији „Недељом у 2“, како коментарише феномен присуства четништва у Сплиту током другог свјетског рата, имајући у виду хрватски национализам који је данас главна одлика овог града, хрватски историчар Драган Марковина каже – да се данашњи Сплит покушава продати као национал–романтично пробуђени град, јер није спреман да се суочи са својом историјом. Упут Марковине само дјелимично расвјетљава бујање хрватског шовинизма, јер исти не завршава у Сплиту, већ је присутан као што видимо и у другим мјестима Хрватске.

У Босни и Херцеговини,

хрватски члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић, под изговором „опасност од миграната из Србије и ЦГ“, тражио је да се војска БиХ са бојевом муницијом размјести дуж границе са Србијом и Црном Гором.

Није у питању надреалистички скеч, Комшић је то заиста навео као разлог и тражио присуство наоружане војске на граници Српске Републике са Србијом и Црном Гором.

Код нас у Црној Гори,

предсједник државе и један од најбогатијих људи у Европи, који је током своје дугогодишње каријере промијенио сва могућа идеолошка, политичка, државна, национална и вјерска опредјељења, отворено је напао Српску православну цркву и најавио отимање имовине Митрополије. Ђукановићеву изјаву поздравио је анатемисани распоп који је казао да ће светиње припасти његовој организацији.

Претходно, предсједници двије српске странке у ЦГ, осуђени су на по пет година затвора, заједно са још неким Србима и држављанима Србије, а данас је монтенегринска власт, фрустрирана што ни за 20 година није сломила кичму половини Црне Горе, увела новчане казне до 20 000 евра за „непоштовање грба, заставе, химне“, које је својим примитивним, псеудо-патриотизмом огадила и значајном броју људи који су исте поштовали.

Натпис који „краси“ никшићку Гимназију „Стојан Церовић“

Поводом годишњице НАТО агресије на Србију и Црну Гору, генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг рекао је да је бомбардовање било легитимно, а ратни злочинац Бил Клинтон поводом годишњице уласка НАТО трупа у јужну српску покрајину, стиже на Косово.

У међувремену, у Савјету безбједности одржана је сједница о Косову, на којој је замјеник руског амбасадора у СБ УН Дмитриј Полански исказао бијес Русије због пребијања руског држављанина са дипломатским имунитетом у Приштини, али руска реакција у СБ УН није ни приближно импресионирала јавност, онако како импресионирају, рецимо, руске војне параде и информације о технолошким достигнућима руске војне силе, које читамо свакога дана.

У Србији,

значајан дио србијанске власти и србијанске опозиције, као и интелектуалне јавности, част цијењеним изузецима, о свему овоме углавном ћути или проговара селективно. Реакције нису правило, већ изузетак.

То није случај са предсједником Српске академије наука и умјетности, господином Владимиром Костићем, који је у недавном интервјуу, казао да жели да – попије кафу са комшијама. Уважени академик оправдано се може надати да ће му разноразни комитети за сузбијање националног достојанства и центри за дресуру националне и политичке реторике из цивилног сектора, дати највишу оцјену из – толерантности.

Владимир Костић: Ништа љепше од кафе са комшијама

У међувремену, било би згодно да господин академик, помогне у тумачењу „толеранције“ и одговори, да ли је национална толеранција – беспоговорно прилагођавање условима растуће србофобије у региону, прихватање тезе да су Срби вјечити кривци, трпљење шовинистичких увреда, попустљивост према нападима на темеље српске културе и спремност на подношење крађе црквене имовине, широм региона?

И да ли он, и било ко у Бриселу, Загребу или Приштини, мисли да ће ово – бесконачно да се трпи?

До тада, умјесто своје реплике, нудим реченицу чувеног њемачког романописца писца и приповједача Томаса Мана, који је рекао: „Толерантност постаје злочин ако служи злу“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here