Насловна Колумне Против покоравања

Против покоравања

0
Андрија Мандић и Милан Кнежевић

Не сматрам сасвим бескорисним отићи корак даље и захтијевати – правду за црногорско Правосуђе! Ту, по свему узевши, требало би бити високу институцију чији је ауторитет, ипак, срозала једна моћ која прерушена у владајућу политику успоставља закон улице.

У супротном, уколико то заједно не учинимо, прихватамо да право буде празан позив на правду, у овдашњем случају, загарантовану само оној сили која све тортурише, угњетава, ултра репресивном, доминантном методом потчињава!

Неопходно је најхитније призвати политички догађај у форми отпора. Не дозволити, напросто, да се сужава или доводи у питање простор права на правду, јер, ништа не може бити слободно уколико не следи оно што је праведно. – Природа права почина на томе.

W3Schools

Монтирани судски процес српским лидерима у Црној Гори, Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу, као, дакле, par excellence политичком ставу и осјећању, без даљњег, уздрмава демократске принципе на које се модерно поимање и дјеловање политике позива.

Уз горенаведено, овај заиста кафкијански (кошмарни) процес вођен упркос изостанку иједног материјалног доказа, није друго до отворени напад на правосудни систем, и као такав настоји разорити самô право утемељно на правди… Неприхватљива остаје и сама помисао да је могуће бити априори осуђен!

Власт није безгрешна па да се самим тим неко или нека опција унапријед осјећа кривом. Међутим, како бисмо избјегли онтотеолошке (дубоке) воде, ваља рећи да је у овом случају ријеч о суровом спровођењу дисциплине: преваспитавање за циљ има јасно назначити границе слободе, у смислу: довде је дозвољено не само ићи, већ и мислити!

„Моћ је увијек или дисциплинарска или казнена“ закључује Фуко.

Када се, дакле, настоји одупријети њеној структури дисциплиновања што у коначном тежи да потчини, она одмах кажњава. –  Па ипак, није ли свака моћ увијек већ против политике?

Утолико прије, зар не би било нужно одреаговати тако што ће се потенцијално мјесто отпора скружити око одбране права на правду? Јер, сви имамо и морамо имати загарантовано право на слободу која слијепо следи оно што је правдено!

Позајмљујући за тренутак наслов и поднаслов од Џудит Батлер, питамо: какав је овдје психички живот моћи?

Празан, са мрачним, деструктивним наносима, у којима има од свега по мало, само не и жеље за слободом, идентитетом и креацијом, тројством које освјетљава пут субјективизације.

А каква је онда – теорија покоравања? Нема теорије, тако да се све инвестира и прелива у праксис покоравања, који је насилан, искључив и заиста луд, будући да долази од стране власти која је у стању махнитости и полифоничности, спанувши сама на себе, не чуди да је бахата, очајнички вјерујући како ће том фасадом улити страх у последње пукотине на којим је предано радила као на основама своје владавине.

У Црној Гори, без двојбе, поодавно је на снази ванредно стање препознато и по општој погубљености па и параноичности, те небулозности и намјерној неупућености у грађу проблематике која нас прожима па и успоставља, равна према себи и деградира, изолује, претвара у сирову биомасу чији је глас апсолутно лишен стварне тежине, већ због тога што је ехо управо оног диктата који долази одозго, и утолико прије више него поражава чињеница према којој је сваки онај који није бочно уз власт, третиран као отпадник од једног актуелног друштва што се има још сматрати за елиту. (Слобода је, господо, дата али и задата!)

Отуд, да ли, још увијек пристајући на све ово, имамо право (баш тако!), себе називати и приде сматрати – грађанима? Грађани су данас, у 21. вијеку, у жутим прслуцима и по париским се и бриселским улицама боре против пошасти глобалне инструментализације човјека! Да, а гдје смо оно бјеше ми?!

(9.-тог се маја ослободимо и по први пут у новијој историји угледајмо на свијетли примјер Европе!)

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here