Насловна Издвојено Прелевић: Мој први, незаборавни „радни“ дан

Прелевић: Мој први, незаборавни „радни“ дан

0
илустрација: businessman.ru

Пише: Дарко Прелевић

Недавно сам учествовао на панелу који је организовао Машински факултет на челу са деканом, како би студенти могли да чују оно чега нема на предавањима, схвате што је машинска струка кроз конкретна искуства, које све могућности постоје за машинске инжењере на локалном тржишту а и глобално, са каквим препрекама се у пословању суочавају њихове старије колеге, на какве изазове наилазе и коначно, каква је разлика у наставном програму и уопште начину студирања прије тридесетак година и сада.

Како је разговор одмицао, студенти су бивали све храбрији, постављали све више питања, почевши од оних у вези са струком па до неких примјерених њиховом животном добу, која су ме прилично „разњежила“ јер су ме подсјетила на вријеме кад сам и сам био испред „океана“ не знајући ни приближно каква ме искушења чекају.

W3Schools

Неколико студената је било живо заинтересовано како ће их дочекати старије колеге, јесу ли увијек расположени да им помогну, пренесу нека своја искуства и знања, како обично протичу први радни дани, колико траје упознавање са послом, имају ли послодавци на почетку од њих нека нереална очекивања…

Све то ме је вратило на 01.09.1989. године и мој први радни дан…

Дипломирао сам пар мјесеци раније и припремао се за ново, важно поглавље у животу.

Поранио сам, на вратима фирме ме је дочекао старији господин у беспрекорном одијелу. Изгледао је поприлично озбиљно. Онда је проговорио. У невјерици сам слушао фрфљање и без успјеха покушао да препознам неки артикулисани глас или барем ријеч.

Откако је основана 1958. године, америчка Национална агенција за истраживање свемира (НАСА) трага за одговорима о мистеријама свемира. Да су којим случајем њихови сателити ухватили претходно поменуте звуке, закључак би био да не потичу са овог вилајета. Ко зна је ли остао негдје у њиховим архивама класификован овај фонетски запис, као евидентан доказ о постојању живота ван Земље…

Био сам потпуно струњен а дотични „алиен“ ме је довукао до неке столице, на основу чега сам закључио да ту треба да сједнем. Наредних дана сам схватио, да је овај уважени „службеник“ већ у 7 сати ујутро пијан.

Није много прошло, почели су да пристижу остали запослени.

Један од њих, дебело већ загазио у педесете, уљудно се представио и објаснио ми шта ради у фирми. Такође је и дискретно додао да пише пјесме. Док сам размишљао да је, по свему судећи, човјек пристојан и нормалан, машио се за гениталије, протрљао их, „прошетао“ у полукруг и на глас изјавио: „Ух, како сам јутрос ј…. жену.“

После пар минута ми је на столу била кафа, а да ме претходно, наравно, нико ништа није питао. Никада у животу прије тога кафу нисам ни пробао. Сручио сам је на брзину у желудац и читав дан осјећао бол, као да сам олово прогутао.

Дактилографкиња, добродржећа за своје поодмакле године, без много приче заузела је своје радно мјесто, извадила из фиоке испред себе игле и вуницу и почела да плете. Брзина којом је сву ту „опрему“ враћала у отворену фиоку, трен прије него што би бануо шеф, била је фасцинантна. Емпиријски је установила који јој је то минимални отвор фиоке потребан да несметано плете а да игле и вуница не запињу кад треба муњевито да се спусте натраг. Кроз, на изглед, једноставну радњу, жена је до перфекције развила више вјештина, прије свега прецизност, периферни вид, препознавање корака баш одређене особе…

фото: b92.net

Како је дан одмицао, почеле су и прве пословне активности.

„Пјесник“ се машио телефона и позвао одабраног купца. Кад су усагласили наруџбу, тријумфално нам је свима ставио до знања да је успио да уговори и овај пут много већи посао него што је било планирано, тако што је подигао слободну руку и истурио средњи прст.

„Алиен“ га је дворио цијело вријеме, дисао му за врат и дао свој печат успјешно завршеном послу, тако што је поновио „пјесников“ потез руком.

Није ми требало много времена да укапирам да је његов искључиви опис посла био да стоји поред „пјесника“ и да док овај уговара продају, он махањем истуреним средњим прстом директно утиче на бољи промет и повећава продуктивност фирме.
За тако комплексан посао и неспорне заслуге је, наравно, добио повећи трособан стан.

Осјећао сам са зебњом да то није све… Да би се стигло до новог круга пакла, било је потребно још нешто или неко. Тај неко је био воштано лице, нека врста консиљереа у фирми. Сједио је у ћошку, пушио „цигар на цигар“, предржао новине у рукама вас боговетни дан, повремено и наопако окренуте. Није проговарао, осим што је повремено, претпостављам једном у сат, сат и по, питао младог колегу поред себе, мог будућег кума: „Па што велиш ти?“.

Овакво питање не иште одговор!

На крају првог радног дана сам био убијеђен да је цијелу ову причу осмислио сам Мефистофел, да би ме младог искушао или покушао да направи неки пакт са мном…

У свој својој наивности сам очекивао да су тамо неке „баје“ из самог менаџмента фирме до детаља осмислиле и испланирале чиме тачно треба да се бави тај жељно чекани њихов стипендиста, односно, нажалост ја.

Пошто се данима нико није на мене окретао, нити ме ишта питао, насумично сам узимао књиге које су биле „важне“ за активности нашег малог и скромног сектора.

Били су то углавном неки тупави царински прописи које сам бесомучно читао, јер ме је била срамота да баш ништа не радим.

После скоро мјесец дана сам скупио храброст да уђем код „главног у сектору“ и приупутам га што то он планира са мном…

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here