Насловна Колумне Пад у човека…

Пад у човека…

0
mihailo medenica, Skote
Михаило Меденица

Пише: Михаило Меденица

Могао бих се заклети да сам срео себе!
У пролазу, додуше, неком мраку, нисмо се јавили један другоме, ал могао бих се заклети да сам…

Личио је, мајку му…

W3Schools

Додуше, сви смо данас једни другима налик: туђини својих живота, сакупљачи картонских дана и откупљивачи половних зора.

Накупци хаварисаних биографија, живе ваге мртвога човека…

Можда и не бих повероаво себи али рекоше ми неки зли добронамерници да су се и они саплели о моју сен, па где је сен биће ваљда и нешто човека за њом..?

А, искрено, волео бих да се сретнем где, да се поразговарам са собом.

Онако, ко с најближим странцем, довољно се дуго и добро не познајемо да би смо се сигурно мрско обрадовали један другоме.

Фали ми патње, сва је остала код њега а ја се залетех и узех срећу мислећи да сам боље прошао…

Куд ћу и шта ћу с толико среће, вукљам је ко терет, претежак смрдљиви терет што нит имам где бацити- пуни отпади среће, нит је имам коме дати- свак вуче своје бисаге ко самаре и проклетство.

Ех, да ми је патње, знао бих шта ћу!

Знао бих сад да уживам у њој, да је привијем уза се, да се нагиздам патње и кренем међу људе- нељуде.

Како бих сад знао међу срећнима да патим, да ми завиде, да се лактају ко ће до мене да се очеше о мало патње…

Лако је у овој похари и несрећи бити срећан, свако то уме, шта је срећа но доколица пуста кад немаш за чим да патиш..?

Тако бих слатко данима патио за собом оном патњом исконском, чистом, самониколом у свакоме од нас док смо још били људи, док је рађало у нама, док се сејало и жњело човека у човеку…

Док се, оно, ишло на мобе патњеничке.

Док смо се сабирали на селима од суза и питко разговорили уздасима, кад оно читава душа крене из тебе а не мариш, нека је, шта ће је мени толико…

Што је више трошиш то је више бива, од Бога је.

Није то човека па да га има тек онолико колико човека отме од другога.

Није то срећа па да те разгали туђа мука, већ патња што вазда прочисти и спере човека с Човека па никад алаво не пожели још само трен више.

Украдем ли још трен не постојим дуже за њега већ неко траје краће за тај трен њему дат.

Јел живот ако га човеку никад довољно није?

Ако му га није довољно- ништа од свог трајања учинио није па отима туђа радујући се што ће у истом безобличју тињати.

Без патње, чисто тињати ко свећа што је неко усред дана запалио јер му је мало сунца…

Какав сам само човек био док сам знао патити, е…

Да су ме тад упознали ову људи- нељуди што ме срећу човека- нечовека остало би шта за нама вредно патње.

Не туге, не јада, све је то срећи налик, притисне у грудима и плећима ко два воденична камена па смељу и то душе што оста…

Патња. Она од Бога. Она којом нас је Христ- Бог благословио с распећа довека!

Није он на Голготи ни боловао, ни јадиковао, ни туговао, запомагао, нити био срећан, већ је патио…

Не за животом пуким, нит онима који су га оплакивали већ онима што су срећни стајали под распећем.

Ништа нам веће, чистије и јасније није оставио у завет до патњу!

Где заметнусмо своја распећа и врлину патње?!

У сваком је од нас Голгота, но шта је Голгота до голо и зло брдо без Бога- Христа на њој?

У свако је од нас црква, но шта је црква ако се молимо за још трен више, а не благодат патње?

Шта је човек- човеку ако се срећом надгорњавају уместо да се патњом куме и братиме?!

Што сам себи ако се тек у срећи познам, заличим себи на себе али се не смем заклети да сам то ја?!

Да ми је у дан видети дана, у ноћи- ноћ, у другима себе и у себи манастир распеваног братства…

Да ми је да ми јави да су ме видели где патим, да отрче на мобу, да се упараде душом и отрче на село…

Да ми је да патим, но срећан сам.

Лако је кукавичје безличје звати срећом!

Још је лакше пад звати животом.

Но, како звати Голготу без распећа и Христа- Бога на њој?

Јел ходочастим ако збацим душу ко терет да се лакше успем…

Јел истина да су ме где срели а ја срећан што не патим ни за собом..?

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here