Насловна Издвојено Отац Рус, мајка Црногорка, он Србин, брат Јапанац: Највећи добитак

Отац Рус, мајка Црногорка, он Србин, брат Јапанац: Највећи добитак

0
miso, izgnanik, lepota, vek, Lovac, Otvoreno
Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

“Музика стоп!”, командовао је Крле Коцкар. Презиме и годиште му скоро нико није знао, мада су га у раном детињству земунци звали Рус. Надимак коцкар садржао је све – фацу, презиме, занимање, статус и карактер. Поносио се својим дедом, царским официром белогардејцем, пребеглим након Октобaрске револуције. Поносио се и дединим кумом Николајем Красновим, великим царским архитектом, градитељем најмонументалнијих здања у Београди. Крле је привођен због фотографисања поред зграде Министарства спољних послова у пијаном стању.
“Да сам био трезан вероватно ме не би приводили, мада нико није ни чуо за мог кума Николу, осим неког мусавог потрчка – ситног чиновника у Супу.”

Ретки су били људи који су знали да одговоре на Крлетова питања о архитектури Београда: “Ко су два војника на уласку у цркву Ружица на Калемегдану?”. “Из ког су периода и шта представљају?”, појаснио би питање, а затим сатима причао о здањима које је пројектовао његов кум.

“Е моји Срби један представља ратника цара Душана и подсећа да сте имали велико царство, други је ратник из Балканских ратова који је ослободио колевку свих Срба – Косово”. 

Још је више био поносан на своју лозу по мајци – Црногорки са Чева, чији је предак војвода Вукале био веома близак са царицом Катарином Великом.
Увек елегантан, избријан, миришљав, смеђе кратке косе, плавоок, издуженог правилног лица, висок, лепо грађен, самом појавом је пленио супротни пол. И жене су добровољно пристајале да буду његов плен. Једну од својих љубавница је убедио да стави у залог скупоцени масерати свог брата поморца. Та епизода се добро завршила, али је више оних без срећног краја.
Када је имао новца понашао се к’о родна година у Шумадији. Издашно и расипно. Кипело је на сваку страну. У ретким интервалима шворца правио је узбуне и посете пријатељима у глуво доба ноћи.
“Дај колико имаш”, тражио је без милости новац за “вађење”.
“У три сам му дао паре, бунован. Нисам ни бројао. У освит је лупао на врата поново. Отварам, он се смеје и грли ме”, присећао се наш друг Гиле.
“Ево, враћам. Био си ми талија”, изговорио је вадећи из џепова згужване новчанице немачких марака. Бацајући на сто гомилу новца без бројања, нестао је попут промаје, која фијукне и залупи врата.

Припадао је уходаном тиму из хотела Москва. Већином су му у то време друштво чинили млађи људи, несвршени студенти књеиижевности, права, медицине… Лежерни, духовити, образовани, елегантни, привлачили су много разноликог света. Од високопозиционираних доушника до страсних коцкара из утицајних политичких кругова,

“Нимфоманија и покер су две најјаче страсти”, говорио је Крле, показујући Мадам С. познату градску рибу, која је на хиљадитом мушкарцу престала да удара рецке.
“Битна разлика између нас двоје је што Она увек добија, а моја срећа на покеру је променљива”, шеретски се смејао док је мадам С показивала главом према излазу.
Око њих су се мотали разни типови са периферије криминала – шверцери и ситни шанери, препродавци скупог накита, љубитељи антиквитета и, наравно, неколико атрактивних дама задужених за атмосферу или релаксирање потенцијалних капиталаца за зеленим столом.

Ту већ уиграну групу професионалних коцкара из Москве посећивали су или им редовно долазили на “шишање” неколико познатих глумаца, међу њима и најшмекерскија фаца великих и малих екрана, један популарни певач народних песама и цела плејада привредника и предузетника приватног бизниса – капиталиста у успону.

Зајам за препород Србије имао је две димензије. Једна се састојала од преваре и суноврата поверења у државу, друга од злоупотребе тих средстава и прављења нове класе створене државним капиталом под контролом службе безбедности. Наравно, држава је као предмет препорода претворена и преименована у међународни хигијенско – финансијски центар: донеси опери, испеглај и носи!
Вишепартијским, новим начином кадровања и управљања државним ресурсима, добар део великих колектива заувек је замандаљен.

Ланци и катанци су представљали срж политичке кампање једног од носилаца препорода, боље рећи корисника или добитника тог огромног новца из земље и расејања.

Многи новокомпоновани бумбари са раскопчаним дугметом испод грла и краватом на раменима су једноставно чекали ред да седну за сто са овом господственом екипом, уз коју је увек трчкарало неколико губитника или менаџера за налажење капиталаца, који ће на леп начин, празни, устрептали и помало слуђени у рану зору, позвати такси или бесциљно кренути пешке, ошамућени коцкарском срећом или неверицом шта их је све те ноћи продало: четири краља, фул у серијама, макс фул, велика кента, боја…

Крле је те ноћи у Ловачкој сали ресторана “Два јелена” у срцу Скадарлије славио рођење сина. Нагађало се да ли се мали Џокер родио у шестој или седмој деценији Крлетовог живота, раскошног, бурног, коцкарског али претежно ведрог и младоликог. Чинило се многима да се не мења.

Перица и он су студирали на Машинцу али му индекс и личну карту никада није видео. Када је Перица постао бруцош, Крле је, као вечити студент, већ пресвлачио “декана” на покеру. Директори студентских задруга, увек пуни лове, Крлету су представљали посластицу.
“Туш”, викнуо је узимајући микрофон.
“Господо, поздравите господу на вратима”, говорио је ноншалантно, показујући на два човека у цивилу и једног у униформи.

“Пре двадесет година сам добио позив за војну вежбу. Нисам се одазвао јер ме нису нашли због маратонске партије покера, коју је играла Југославија у малом”. Затим је набрајао ко је све био за столом, од Мата из Цавтата, који је умакао неком мајору ЈНА Катнићу, команданту Цавтата, који се, жалио се Мате који је касније отишао у Аустралију, понашао као управник логора. Славен је стигао са Хвара, Рале Фул из Сарајева, Џони Кента из Охрида. Манда је закупио од Мије Гаврана цео спрат Мажестика.

“Замисли да су нас делегирали да преговарамо. Рата не би било. Ми делимо, када добијају они отимају и ником не дају и увек им је мало”, говорио је Крле у микрофон.

“Четврт века касније ви мене јурите што се нисам тада одазвао у резерву. За вас је мобилизација и рат у који сте водили људе, званично укњижена војна вежба са бојевим мецима и хладним лешевима. Па ни један народ нема више погинулих на војној вежби од нашег.”

Градска секретарка је мом другу без ногу одсечених од НАТО бомби објаснила да су Хрвати имали одбрамбени рат. 

Та Досовска опајдара, усред Београда, једном од хероја одбране овог најотворенијег града на свету, објашњавала је да су нас бомбардовали за наше добро. Ето, Натовци су бранећи се од нас са 10 000 метара висине одсекли његове ноге, те не заслужује протезе какве имају хрватски домобрани или домољуби.

“И шта сад? Држава која ме је мобилисала не постоји, као ни њена војска”, настави Крле. “Ова држава, сукцесивна, без војске и територије, хоће да ме хапси зато што се нисам одазвао нечему што и они називају грешком”, говорио је Крле, док му је иза леђа стајао човек са црним цилиндром на глави, огрнут црвеним плаштом : “Немој да се палиш, ово је тек увод”.

На вратима се појавио човек у фраку. Бео. Седе ретке косе и браде, налик на припадника неке аскетске духовне заједнице са истока. Старац је ходао гипко, ослањајући се на десну страну табана.

Са њим је ушао десетогодишњи дечак, плав, благо косоок.
Крле је занемео. Човек у фраку га је посматрао продорно, док му је на лицу играла радост.
Последњи пут га је видео када је имао само пет година. Ноћ пред полазак на припреме у веслању грлио га је целе ноћи. Тек као младић је сазнао како је његов отац, по бури, успео да превесла Јадранско море и емигрира преко Италије у Америку. Касније је стигао до Јапана.
Загрлили су се ћутећи. Обуздавали су сузе, али не и смисао за хумор:

“Ово је твој најмлађи брат, Јапанац. Ширимо фамилију”, дошапнуо је отац. 

“Освојили смо и Јапан, уз Русију, Италију, Чешку, Србију, Црну Гору, Јерменију, Угарску…”, смејући се Крле је подигао брата изнад главе.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here