Насловна Колумне Освајање слободе

Освајање слободе

0

Пише: Сибин

Протест пред друштво ставља теста са фундаменталним питањем: у коликој мјери оно има потребу за слободом, која се остварује кроз – јединство разлике?

Власт настоји, јер је то, напросто, одржава на челу друштва, сужавати поље политике, чинећи га једноусмјереним, искључивим, механичким и свакако тензичним… То и такво поље одвећ је лично, управља се према интересу који следи налог непросвећеног инстинкта.

W3Schools

Ту слобода дјелује као нешто неисплативно, у смислу циља коме се не назире крајњи смисао, осим ако исти није утемељен на утопијској основи.

Да, слобода иште заједницу, живот једнаких у актуелизованим разликама, које собом доносе богаство и несводивост индивидуалног.

Политика отуд циља на – омасовљавање Истог, рециклирање униформисаног догађаја који не поентира у искупљивом смислу.

Демократија је процес остварења слободе на сваком плану подигнутом на ослобађању простора за Другог. Тек уколико се има додира са другима, разумије се есенцијалност слободе. У противном, чему слобода –  једног који је строго остао свој на своме?

Разлика и ризик, Други, неономадизам, мигранти, отворена Европа, ту лежи еманципаторски потенцијал и жива Слобода!

Међутим, слобода једног је неприхватљива, дочим је слобода свих неостварљива! Зар нас тако не учи политика која још захтијева да се живи као могућност на испарцелисаном хоризонту немогућег удвајања.

*

Власт је механизам који се понавља, са врло малим, стриктно ограниченим, недовољним промјенама. Тиме она корјенито дисциплинује и уопште чини да њена сталност буде природно прихваћена – са минимумом упитности – у свијетлу једне датости којој успијева да све држи под примарном контролом.

Слобода негира принцип понављања, и као таква није тек промјена, већ константно мнење унутар промјене.

*

Мора се моћи путем употребе мишљења креирати процес освајања слободе! Друго је ресурс жеље, афектирање природне потребе да се буде слободан, будући да је стање неслободног, искљученог, прећутаног, неодрживо и стога еволуира у чист бијес који се руководи рушилачким нагоном.

Освајање слободе је учвршћивање мира!

*

Напросто, гдје нема слободе тамо изостаје и мишљење, њен дух који је не присваја, већ је размножава, појашњава, проширује…

Слобода је изазов мишљења у којем оно трага своју смисленост.

*

Без имало задршке, фуриозно, беспоштедно, и у свом немилосрдном стилу, Славој Жижек критикује љевицу јер се наочиглед свих ствари и историјских ломова понавља, тиме стагнира и вене у одвећ превазиђеном политичком моделу меког дјеловања, и тиме пропушта да спасоносно увиди да без константног интернационалног ширења нема јачања њене крхке снаге, коју десница настоји исцрпсти у централизацији малих, те радикалних и традиционалних покрета.

Тако љевица наступа испрва као трагични крик да би се потом поновила као теза набијена фарсама!

Можда слобода потребује реструктурализацију на свим нивоима, пресјек, шок, историјски лом, нови облик мобилизације у неки вид покрета анонимних, незаведених, грађана отворене друштвености…

Није ли, најзад, крајње вријеме за распиривање – „извјесног лудила које бди над мишљењем.„ Жак Дерида

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here