Насловна Колумне Обуци жути прслук

Обуци жути прслук

0
Протест у Паризу

Пише: Сибин

„Делује немогуће све док не успете“ – Нелсон Мандела

Ствари, дакле, овако стоје: или се изборити за Слободу, или емигрирати у ничији, бијели свијет.

Апарат домаће моћи увелико је изгубио и најмањи додир са реалношћу: повлачи сулуде, те насилне и потезе крајности који потребују хитну, потпуну корекцију. У међувремену, налазимо се у стању опште конфузије, некаквог параноидног затишја, као током полицијског часа у коме пријетња долази одасвуд, и сваки тренутак је обиљежен њеном пред-појавом.

Како год поставили ствари, слобода је таква да не оставља избор, увијек је то или/или. Нема, према томе и не може бити, потенцијалне слободе, оне која долази као обећана будућност, дан након сјутра…

Као вјечни презент, слобода је сама материјализација мисли, њен магнет, јединствено и неотуђиво право које човјека чини институцијом универзума.

 „Не постоји `искуство слободе`: сама слобода је искуство“ – Жан-Лик Нанси

Париски жути прслуци су, упркос полицији и механизацији голе репресије, натјерали Француску власт да повуче план о подизању цијене горива, и та се битка није водила из разлога што је Французима мрско да (се) шетају. Дакле, на Јелисејским пољима, Слобода је подсјетила Европу да је некад била континент еманципације, културе, идејȃ и метафизичког сна о достојанству човјека. Ваља јој, према томе, да садржи тај статус.

Овдје, у Подгорици, имамо више него крупан разлог да се коначно изборимо за Слободу, јер без ње не можемо бити „политичко биће“, можда тек и само статистички податак, који неријетко прераста у предизборног фантома, авет са бирачког списка, двојника који је нерегуларни глас више и(ли) мање… Јесте, фалсификовани потпис, лице без одраза, празан документ.

Слобода још једном пита: докад сте наумили да будете – незавршено друштво? Зар још увијек не осјећате потребу да једном судбину узмете у своје руке? Како то да све до сад пристајете на неаутентичност, утапајући се у свеопшти процес омасовљавања, у коме је битно да се буде, али сасвим небитно ко.

Личност подразумијева посебност, властито Ја, природу непоновљивог. Овако, имамо на дјелу фабриковање Истог, послушног, маргиналног…

Од канцеларије Европе – оне кафкијанске на крају ходника оног спрата којег непрестано некуд сељакају, са све столом, столицом, ормаром, расцопаном фиоком и рашчупаним вентилатором – добили смо тек некакву формулацију према којој, одсада ови крајеви одазиваће се на административно име Западни Балкан.
Океј, међутим, то што је (као) западни, не значи ама баш ништа, све док буде апсолутно побалкањен, што ће рећи: под нецивилизованом влашћу – као у нашем случају – посткомунистичке матрице, која изван униформисане анонимности и армираног једноумља, све друго третира као анти државни елемент.

Они се боре да Подгорица престане бити Титоград

Пристајеш ли на то?!… Пристајеш ли на то да ти се одузме слобода мишљења и говора? Пристајеш ли да будеш окорели анонимус, политичко предграђе, лутка идеологије која функционише на подјелама? Пристајеш ли да будеш кусур бахате власти, постграђанин, слуга малог интереса? Пристајеш ли на то да се ама баш ништа не питаш? Пристајеш ли на то да никад не будеш дио ниједног Референдума?

Пристајеш ли да те нико никад ништа не пита? Пристајеш ли на то да представљаш провинцију у којој постојиш ако безусловно служиш власти као што они служе бјелосвјетским властима? Пристајеш ли да живиш у страху и дрхтању? Пристајеш ли на живот који је голо преживљавање? Пристајеш ли на то да ти се политизује Историја и фалсификује прошлост? Пристајеш ли на то да будеш глув и нијем на реалност? Пристајеш ли, на крају, да будеш Нико и Ништа?

(У недјељу, обуци жути прслук, тај детаљ који је слободно засијао на највољенијем и најпрестижнијем шеталишту Европе! Учини да Подгорица престане бити Титоград!)

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here