Насловна Поглед Нихилистичко одбиће љепоте свијета

Нихилистичко одбиће љепоте свијета

0
slobodan milić
Слободан Милић

Пише: Слободан Радомиров Милић

Још се није десио случај код нас да се искаже и утврди искрено и савјесно права вриједност дјела једног писца за његова живота. На Цетињу и у Титограду је живио и радио један риједак пјеснички таленат, повучен и скроман, не одавајући да у њему гори гори лирски огањ, чију ће врелину пренијети у пјесме записиване ријетко, али не можемо знати колико бијаху ношене прије записивања. Стидљиво их је објављивао по часописима. Живио је међу нама корифеј лирске ватре, опет кажем, тихо и незапажено.

Прве пјесме објавио је у београдском „Венцу“ као шеснаестогодишњак а објавити у том часопису морао је бити пјесник.

Касније се то итекако потврдило. Лесо је био један од тринаесторо дјеце, а тај број био је срећан и несрећан. Нећемо улазити у историјат породице, то имамо у сабраним дјелима која су управо изашла из штампе.

Он је пјесме ријетко стварао и приказивао, али изгледа за вјечност или боље док је свијета и вијека. Појам вјечно је нешто без почетка и краја.

Оно вјечно у пјесмама тјера нас да се враћамо њима дуго послије пјесникове смрти – а пјесник не може бити смртан и ако је од његове физичке смрти протекло пола вијека. Ипак за смртне и то је вјечност.

Управо нас је љепота свијета и повјерење у њу натјерало да се вратимо пјесмама Александра Ивановића Леса послије пола вијека. Нижемо пјесме не застајкујући и, читамо и видимо какву је муку мучио док је посматрао љепоту свијета и од ње отимао најљепше цвјетове којима је градио своје „цвјетове зла“. Те пјесме данас су за нас руже а за њега бијаху бодље и чапури.

aleksandar leso ivanović
Александар Лесо Ивановић

Лесове књиге нам личе на боце са порукама које се бацају у море и налазе послије посла вијека а некада и након вијека. Те боце бијаху његове наде да ће ипак стићи и допријети до свога читаоца. И када отворимо нађене боце учини нам се да из њих извија лирски нихилизам. Да се он састоји од разних чинилаца давног дјетињства, од мириса цетињских липа па до киша и сњегова који се сурваваху као магле низ ловћенске стране. А дјетињство је за пјесника артешки бунар и пјесник не зна са којих страна, из којих дубина и висина допиру до њега надахнућа и инспирације.

Но он је сигурно наслиједио његушки и цетињски песимизам и нихилизам о брзој пролазности љепота свијета, и то баш од Његоша, а добро је знао лирске минијатуре у Његошевом дјелу. Ја ово пишем као пјесник и видим ту везу која ми открива у ово страшно поподне облака, кише и грмљавине, овдје у Подгорици. А можемо замислити грдне облаке и упорне кише које су притискали стиснуто Цетиње. Какви су громови тутњали по Ловћену и изнад варошице и који носаху слику смака свијета. Како је тек било Његошу при огњишту и уз лојаницу да слуша љутито проламање громова и љутитост Црногораца.

Зато његова лирика нема хумора нити ироничних тонова. Он је славио љепоту свијета онакву какву је видио и доживио. Не волим да се служим цитатима, страшно ме оптерећују, јер мислим да ми у мислима нешто фали. Навешћу реченицу Зорана Мишића из есеја „Поезија и будућност“, а која има изречену мисао са поезијом о којој је ријеч: „Прави песников позив није ни да разумије свет, ни да га мења, већ да га прославља“. Одмах нам паде у очи да су прослављања код Леса била ријетка и веома успјела. Управо у овоме наш пјесник је нашао разлоге за поезију. Љепота давног дјетињег свијета са годинама почиње да блиједи пред незајажљивом стварношћу која нас је измамила на проклету траку пролазности. Управо о пролазности која је код Леса пуна јада је родила његов лириски нихилизам. Ту, на тој неповратној траци почиње гледање у смрт, ништавност и свеопшту бесмисао који постају крине појединих пјесама.

Александар Лесо Ивановић

Пјесник се једино не може сакрити пред ништавилом и бесмислом да неће више постојати, обухваћен ђавољим и невидљивим нихилизмом. Зато и далеко гледање уназад, задубљено у дјетињству захвата из њега и отима све што је добро за поезију и претвара се у нихилизам као у пјесмама „Кари Шабанови“, и у „Јутра југова“. Уз њих је метафизичконихилистичка усамљеност чапура сред камене пустиње која је једино видљива и појмљива пјеснику.

Поезија Леса Ивановића није понављање лирских мотива, већ ново фантазмагорично и инспиративно васкрсавање мотива и ликова захваћених већином из дјетињства, која увијек постају непресушно врело нових надахнућа и особених.

Данашњи пјесници или боље они који данас пишу пјесме, потпуно су изгубили повјерење у љепоту свијета или су сами изгубљени у њој. Можда нисам далеко зашао ако кажем да су изгубили повјерење у свему у овом опаком свијету, најопакијем од свих свјетова. Љепота природе, љепота камене пустиње, цетињског сплина који мором притисака ниске и убоге куће и љепоте улица са багремовима и липама.
У једном разговору са његовим сином Момом рекох да се мирис липа издиже као метафизичко привиђење изнад цетињске = подловћенске туге. Тако је и настала моја пјесма „Мирис липа“ коју је уврстио у сабрана дјела. Мене као и наредне генерације нарочито опијаће мириси цетињских липа и као магнет изнова привлачити Лесовој поезији.

Ја сам понио мирисе трава и дивље бијело расцвјетане дјетелине идући за оцем откосима или сједећи и слушајући фијуке косе. Једино то ћу понијети на онај свијет а остаће у причи и пјесми на вјеки вјеков.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here