Насловна Колумне Несавремена политика

Несавремена политика

0
Aleksandar Vučić zastava Srbije 009, politika
Александар Вучић

Александар 0-24 Вучић, продаје суву прагматику у политици вјечног почетника, па ће тако васколику Србију изнова попут јутарњег програма учити како да устане из кревета и на коју ногу, како да обави ствари у тоалету, попије кафу, како да одгузеља на посао, тамо све заврши савјесно, по повратку како да се дома понаша домаћински, као глава куће и прави газда, итд.

Тај, дакле, не само да је предсједник, он је и кућни савјетник, путар, министар свега, дежурни домољуб, бесплатни јавни педагог, попустљиви преговарач, први браник, и све што пожелиш и чак оно чега ниси свјестан.

Једноставно, нема потреби ни да дишеш, свједно умјесто тебе то обавља Вучић.
Код нас је, пак, политика, суштински дибидус метафизичка, испод нивоа јој да се бакће иманентним планом, пројецира се као трансцендентално поље, увијек већ историјски напето, судње, изабрано.

Како год узео, овако или онако или каковећ, испада да овдје све игра своју јединствену улогу, неовисно (хм, може овако?!) од тога који комад је постављен: локал или геополитички. Који политичар је луда: Криптокапић или Тарзан.

Државе са мање квадратних метара а више испразне динамике, то се још није сусретало. Богати толиком количином прошлости, у којој опет свако „мудочудовиште“, напросто, набијамо комплекс остатку Балкана, који је у поређењу са ЦГ – њива, луг, сеоце.

Има, без даљњег, у Црногорцима нечег што их, не у ничеанском смислу, али битно чини – несавременим. Некакве укодиране старудије која у стољетности и окошталости препознаје морал, ауторитет, громкост, и, напослетку, пресудност.

Уз то, или смо предсмртно озбиљни, или демонски поспрдни!
Овдје као да се свако родио прије (свог) времена, и остарао прије (природног) вакта. Отуд потреба да се сваком згодом бесједи, мудрује, изиграва старјешина; да се узме ријеч, прозбори крштено, да се издоминира; да се исфали, опомене, подцрта… У основи: дух племена, его нахије!

Напросто, тешко да се ту нешто у скоријој будућности може учинити, јер ми не живимо садашњост, прије смо по свему тек сјенке давних датума, сумраци идеализованих догађаја, унуци усмених удеса…
Међутим, нама као потомцима ипак није остављена могућност да се богзнакако докажемо, и све што можемо јесте да се покажемо као другоразредни интерпретатори, архивари, рестауратори. Палеолози, генеаолози, митоманчићи, рођени старци који прежваћу стори о божанственој фамељи чији се капацитет није могао углавити међу ове намргођене, бркате горе.

(Нема те породице у Црној Гори која себе не сматра већом и значајнијом од исте земље!)

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here