Насловна Поглед Киковић: Власт у ЦГ не треба да слави српски ослободилачки 13. јул,...

Киковић: Власт у ЦГ не треба да слави српски ослободилачки 13. јул, већ сепаратистички 12. јул

0
goran kiković
Горан Киковић

Горан Киковић, професор историје и предсједник Српског историјског друштва “Никола Васојевић“ из Берана честитао је 13. јул, Дан устанка против фашизма у Црној Гори, наглашавајући да је ово устанак српског народа, јер, како је истакао, тада није ни постојало националних Црногораца.

Честитамо вам 13. јул дан устанка српског народа у Црној Гори. Последњих дана и година се истиче да је ово устанак црногорског народа што није тачно, јер тада није било националних црногораца. Треба подсјетити јавност да је 12. јула 1941. на Петровдан, под диригентском палицом италијанских власти, група бивших зеленаша из 1918. године прогласила независну Црну Гору и на дворац краља Николе истакла “зеленашку заставу“. Заставу је поставио некадашњи капетан црногорске народне војске Саво Челебић, каснији пртизан и генерал-мајор ЈНА, нагласио је Киковић.

Српски народ Црне Горе је, објашњава професор, сјутрадан 13. јула масовно устао против Италијана, а устаници су опозвали зеленашку скупштину. Устанак није избио из “револуционарно-класних побуда“, како се то писало у вријеме комунистичке владавине, већ је то био општенародни бунт против намјере Италије да Црну Гору одвоји од српства и Србије, уз помоћ црногорских сепаратиста. Борбе су почеле у старој Црној Гори од Вира до Острога, потом су борбе прешле на Васојевиће: Андријевицу и Беране. Прва велика битка се збила у селу Кошћеле и трајала је цио дан устаничким снагама је руководио капетан Никола Кусовац.

W3Schools

Устанком у Црној Гори противу окупатора 1941. руководили су предратни официри и угледни људи, комаданти ЈВу О.Пуковник Бајо Станишић, капетан Павле Ђуришић, мајор Ђорђије Лашић, капетан Јаков Кусовац као и многи други официри краљевске војске. Капетан касније војвода Павле Ђуришић се 1941. године налазио на челу родољубивих снага које су 18. јула ослободиле Беране од италијанског окупатора.

О томе пишу актери тих догађаја комунисти Ђоко Пајковић и Радивоје Вукићевић у својим сјећањима из рата. Подсјећамо да је он ослободио Беране 18. јула 1941.године, а и да је послије тога одржана Двадесетпрвојулска скупштина у Беранама, прва те врсте у окупираној Југославији и Европи, која је била вишестраначка а предсједник је био прота Александар Леко Бојовић. Данас се тај датум слави као Дан општине Беране.

Деценијама Павлу Ђуришићу је неправедно приписиван епитет издајника. Да је Павле Ђуришић био ослободилаца Берана овом прославом од стане власти изгледа да је дошло вријеме да то признају и сепаратистичке власти у Црној Гори које је природно да славе 12. јул дан проглашења суверене Црне Горе, а не 13. јул дан устанка српског народа Црне Горе којег су предводили краљевски официри, наводи се у саопштењу друштва Историчара које потписује Киковић, који је дипломирао на теми “Војвода Павле Ђуришић“.

Дража Михаиловић

О томе чији је устанак 13. јул 1941.године најбоље говоре, указао је он, ријечи ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, које је изговорио на лакрдији од суђења у Београду којег су му приредили комунисти, он каже:

“Прву оружану акцију комунисти су извели 7.јула, у Белој Цркви убили су двојицу жандарма ,двојицу Срба, а неки Челебић је,на Цетињу, на стари дворац краља Николе подигао Мусолинијеву заставу, уз почасну паљбу италијанске војске. Имена тога Челебића не могу да се сетим,али знам да је у патризанима догурао до генералског чина и да је тако рећи сутрадан, пошто је тај комуниста пљунуо на образ Црне Горе, Цетиња и Црногораца, сва Црна Гора устала на оружје.

Прва велика битка збила се у селу Кошћеле и трајала је цео дан. Мусолинијев батаљон “Дука од Аосте“ предао се мојим људима, заједно са комадантима и славним батаљонским трофејима из Абисиније. Нападом је руководио капетан Кусовац, не знам да ли је још жив. Он ме је писмено тада известио да је одред под командом Дапчевића, такође будућег Титовог генерала, није хтео да притекне у помоћ капетану Кусовцу него се повукао далеко од попришта.

Истог дана моје снаге удариле су на Вирпазар, Сутоморе и Петровац. Њима командује капетан Јакша… Јакша, мислим да се презивао Новаковић. Међу палим, били су и моји потпоручници Ђуковић и Пламенац.

Партизана не беше нигде. Ни ту,уз наше море, ни у нападима на Даниловград, Никшић и Подгорицу. Истини за вољу, морам рећи да се стотинак партизана било придружило нападу на Подгорицу, који је водио пуковник Бајо Станишић, али су побегли већ наредног јутра. Са безбедне раздаљине пратили су и битке мојих трупа на Биочу, Лијевој Ријеци, Матешеву, Беранама и Колашину. Италијани су, ако се тачно сећам имали више од хиљаду погинулих и пет пута толико рањених и заробљених.

Тих јулских дана, партизански метак се није чуо у Црној Гори. А откуд би, кад је њихов партијски штаб још био у Београду, недалеко од зграде немачке команде и кад је њихов генерални секретар и врховни комадант (маршал и тоструки херој наших народа и народности Јосип Броз Тито) так половином септембра отишао у шуму, а и тада у организацији и уз заштиту мојих људи…“.

Прочитајте још:

“Велики марш” Марканових „новослободара“, или слика групице туриста

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here