Насловна Колумне Кецеља за патријарха Павла

Кецеља за патријарха Павла

0
Plamenac, Boka
Парох барски Јован Пламенац

Пише: Протојереј Јован Пламенац

Неке болештине су прије неки дан навукле кецељу на споменик патријарху Павлу у Београду на коју су написале „Абортус је женско право“.

Ово је у медијима изазвало реакцију таман толику да афирмише ову болештину. Не видим да се ико позабавио суштином тог „женског права“. Све се свело на саблажњавање што су то урадиле патријарху Павлу, човјеку којег српски народ, у већини, воли.

W3Schools

А проблем је далеко дубљи од дневне скарадности. Право на абортус је – право на злочин!

Право на абортус није једина правна злоупотреба слободе коју човјек има од Бога и која га чини човјеком, али јесте – најмонструознија.

Право на абортус припада сету права које су изњедрили узбљутавјели мозгови, у којем је и право чију практичну примјену смо недавно видјели када је Премијерка Србије постала тата. То је сет права који плодотвори школством које дјецу побуђује на сексуалност, чак и нападније на неприродну, скрнавећи њихову чедност. Ово школство производи кадрове за бљувотине „задруге“, „парове“… Тај сет права уништава породицу, а преко ње и читав народ. Он је уздизање анималног у човјеку над његовим људским достојанством.

Једна од тих болештина на телевизији каже: „Црква је институција која крши моја права“, јер јој се мијеша у сексуални живот.

Споменик Патријарха Павла оскрнављен

Обезбожени човјек обоготворава своје међуножје. Убијање нерођене дјеце је сатанско жртвоприношење том божанству.

Порука на кецељи на споменику патријарху Павлу је позив на злочин над злочинима, који су девијантни људски умови озаконили.

Те болештине дијете у својој материци сматрају дијелом свога тијела, а абортус им је као и одстрањење тумора. Или, као да су нокат одсјекле. Смисао живота им је задовољење сексуалне похоте. Нема момка и дјевојке, мужа и жене – сада су то партнери. Има новог партнера, нову партнерку… Животе које им је Бог даривао претворили су у континуирано животињско парење.

Овој бесловесности проблем су дјеца. Зато их бјесомучно тамане, као да су комарци. Дјецеубиство пред људским законима има статус као и дератизација.
Зачета дјеца на свијетло дана данас долазе кроз млин за месо: само мали број њих има срећу да се кроз њега провуче.

Ако злочин дјецеубиства мјеримо бројкама, абортус је ситница. Далеко већи број зачете дјеце бива убијен такозваним средствима за контрацепцију. Та средства, углавном, не спрјечавају зачеће (што значи контрацепција), него спрјечавају да се зачето дијете усади у материцу и тако прехрани. Жене, водећи „уредан“ сексуални живот, бивају трудне а да не знају да су биле, јер дијете у њима умре без хране у првих петнаест дана свога живота, прије него њиховој мајци монструму изостане прва наредна менструација.

Сличан ефекат масовног страдања зачете дјеце, свакако већег бројно од абортуса, бива у вантјелесним оплодњама. Ту, обично, бива зачето више дјеце (пуно више и мање више) него што бива усађено у материцу. Тај вишак дјеце, углавном, бива убијен. Све више и више је неплодник брачних парова који на овај начин хоће дјецу. А узрок њихове неплодности, често, је предбрачни распусни сексуални живот.
У злочину убиства нерођене дјеце саучесници су и очеви, не мање него мајке.
Убиство нерођене дјеце људи су, зарад уживања у сексу, легализовали. Али, то их не аболира код Бога.

Та кецеља на споменику патријарха Павла свједочи, првенствено кроз изостанак истинске осуде, о врхунцу ововременог богоборства у којем је најсветији дио женског тијела постао далеко највеће стратише у овоме свијету.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here