Насловна Поглед Иван Стоиљковић: Како тумачити албанске поруке

Иван Стоиљковић: Како тумачити албанске поруке

0
Represija albanskih militanata nad srpskim civilima na KiM
Репресија албанских милитаната над Србима на КиМ; извор: АП/Бојан Славковић

Пише: Иван Стоиљковић

Није остало превише простора нити времена за недоумице. Ланчани догађаји који су, као и увијек, започели вербалном агресијом, одмах су настављени насилничким провокацијама, бруталним пребијањима и монтираним хапшењима Срба, након чега је услиједило и увођење драконских такси за робу из Србије и БиХ, супротно свим преузетим међународним обавезама.

Углавном, изостанак реакције или понека блага осуда таквог дјеловања најповлашћенијег народа на Балкану од стране западних партнера у суштини нам показује да можемо слободно почети да навијамо часовнике, јер је врло лако предвидјети догађаје који нам предстоје.

Уосталом, помпезна најава стварања пакта за обрачун са Србијом, односно дипломатски скандал који показује како су неки од наших сусједа већ дуже вријеме на линији активног нарушавања односа Србијом, значи да се убрзано реактивира политика из деведесетих. Србима и Београду треба поново навући „лудачку кошуљу“ и убиједити свијет да је Србија (и генерално Срби) у завади са већином својих комшија којима, ето, опет наноси неко зло, прије свега Македонцима и Црногорцима.

То што сада сви (неко мање, неко више) перу руке од овог дипломатског скандала не значи да он више није у игри, напротив. Оно што даје посебан шлагворт овој монтировки у покушају јесте улога Енвера Хоџаја, који је, као искусни дипломата, сигурно добро знао шта, како и због чега ради.

Поврх свага видјели смо албанске политичке лидере који су се у посљедњих десетак дана, најављујући национално уједињење, буквално утркивали у еуфорији и иступали координисано до те мјере да се стиче утисак да просто „искачу” један из другог, као бабушке.

На крају, из понашања Албанаца можемо извући девет закључака који ће нам у будућности служити за наук:

Ivan Stoiljković
Предсједник Демократске партије Срба у Македонији; фото: Нови стандард

Прво, нема одустајања од Велике Албаније, ни међу Албанцима, ни у западним центрима моћи који су их до сада подржавали, помагали и куражили. Постоје само ситне, лукаве замке које се Србији подмећу у смислу евентуалних промјена или корекција ставова.

Друго, у овој фази стварање монструма Велике Албаније одвијаће се искључиво на рачун Србије и Македоније, са циљем пуне дезинтеграцији балканског православног елемента. Просто је невјероватно да Македонија (иако су сви свјесни куда све ово води) и даље по инерцији деведесетих пристаје да буде понтонски мост и логистика за притисак на Србију.

Треће, сви добро знају колико је проблематичан процес који се спрема и какве све посљедице може да изазове. Западни партнери такво нешто никада неће отворено подржати, али ће једва чекати да аминују ту „нову реалност” до које ће овај процес неминовно довести.

Четврто, Руси оптужују Албанце да дестабилизују Балкан под окриљем НАТО. Изјаве албанских функционера добро су дошле Москви – оптуженој у западним медијима да дестабилизује Балкан – да се види ко је тај ко стварно дестабилизује регион а коме је стало до његове стабилности.

Srbija vs Velika Albanija
Вријеме ради у корист Србије, а против пројекта Велике Албаније; илустрација: Царса

Пето, сличност позиција Србије и Македоније огледа се и у чињеници да вријеме незаустављиво ради за обје земље, будући да убрзање политичких промјена на континенту потпуно мијења однос снага (и то не само у нашем региону), те је и више него очигледно колико се западном дијелу међународне заједнице у свим аспектима жури да доврши започете процесе.

Шесто, без обзира што велика већина нас жели мир и економски напредак, треба бити искрен и рећи да осим драматичног заокрета у односима Москве и Вашингтона ништа не може спријечити сукоб у најави.

Седмо, политика претпоставља и умијеће препознавања намјера околног свијета. Треба ипак подсјетити на ријечи руског философа-емигранта Ивана Иљина: „Ма с киме имали посла у међународним пословима, морамо помно и трезвено да га мјеримо мјерилом његове наклоности и намјера према нашој националној државности, и да не очекујемо од освајача – спас, од дробитеља – помоћ, од вјерског развратника – саосјећање и разумијевање, од унесрећитеља – добронамјерност, ни од клеветника – истину“.

Осмо, рат не само да тек што није почео, већ се никада није ни завршио. Ратови нису само класични борбени сукоби уз коришћење смртоносног оружја, него и конфронтације у области дипломатије, унутарполитички грађански конфликти, информативни ратови, финансијско-економски ратови, технолошка конфронтација и, на крају али не и најмање важно, психолошки ратови.

Девето, живот је борба, сваког сата, сваког дана, на сваком мјесту – на копну, у мору, ваздуху, космосу и сајбер простору. Не дозволите да наша дјеца буду утјерана у касапницу! И немојте заборавити да ће се увијек наћи неко ко ће Вас питати: „А ти сине, на чијој си страни?”.

Извор: Нови стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here