Насловна Колумне Храм мржње

Храм мржње

0
Miso vujovic, tekst o papi, priroda, Bogovi, Mamurluk,Hram
Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

“Мржња толико изопачи и најшири ум, поремети и најбоље образовање, исквари и најчистије срце да унесе неред у целу човекову природу”, написао је ненадмашни Јован Дучић нагласивши да мржња највише разара оног ко је носи.

Људи који мрзе не носе само негативну емоцију према другим људима већ живе у кавезу сопствене немоћи, споља су горди унутра слаби и ломљиви.

Мржња је бедем кукавичлука и немира, недостака љубави и снаге да се човек издигне изнад овог патолошког стања, генетског, дохрањеног траумама рођења или стеченог комплексима ниже вредности.

Највећи монструми и мрзитељи по правилу су малодушне и недовршене особе. То је небројено пута доказано, нарочито у времену рата и ванредних околности када из човека покуљају скривени порови, изопачене страсти ношене мржњом према свему што има форму, смисао, лепоту и суштину.

На удару колективне мржње у свим револуцијама је традиција. Стварање нове елите по правилу настаје на злочину према свему што има континуитет, историју или педигре.

И данас смо сведоци како се у том јуришу малоумља широм света уништавају културна добра, затиру трагови древних цивилизација, отуђује и пљачка баштина. Ризнице западних музеја препуне су опљачканог блага древног истока од Египта и Византије до Ирака и Сирије.

Мржња међу ближњима има најразорнију моћ. Братска мржња има самоунишћујућу снагу да сагори и у пепео претвори све око себе. Тај Каиновски порив данас хара Црном Гором отуђеном од сопствене суштине, лишеном љубави према традицији и прецима.

Поруке које власт шаље српском народу на граници су са прогласима нациста Јеврејима. Рећи да у Црној Гори нема места за оне који не љубе антисрпску и канцерогену Црну Гору, да је овако изопачену и србофобичну не доживљавају као своју отаџбину, а која им ускраћује право на сопствено исконско биће, у најмању руку је терор у најави.

Свака репресија и дискриминација почиње манифестима и јавним обраћањима званичника, касније директивама улази у масу, из масе у институције. Све је већ виђено.

Не постоји наука и научници који ће доказати да Црногорци нису Срби, већином насељени са Косова и Старе Србије након пада српске средњовековне државе, али добрим делом и аутохтоно становништво српског етноса које је живело на простору Дукље, Зете, Травуније и Захумља.

Миграције из нужде узроковале су многа померања становништва. Потреба чувања крста и српског имена створила је Црну Гору – најслободнију и најсрпскију српску државу. Српство у њој је значило све. Од части, слободе, вере, живота до смрти.

“Што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине…”, певао је Његош заветујући се часном крсту и слободи златној.
“Мићуновић и збори и твори српкиња га још рађала није од Косова а ни прије њега”.

Та епска – српска Црна Гора никада није јаукнула под бременом немаштине и честог ратовања. Ишли су у бој да траже витешку погибију да их она на кућом прагу не би дочекала. Одговор на ултиматум Омер паши и његовој силној војсци био је јединствен у историји ратовања – послали су му фишек са барутом. Клетве су настале као витешки путокази, а заклетве неписани закони.
Нема дана, ни мегдана ни жалости, ни весеља да се србству није наздравило или уз гусле српство ожалило.
“О кукавно српство угашено”, вапи песник и владика за својим царством.
Гаси ли се данас српство у Црној Гори, новој и неприродној држави насталој на свим супротностима сопствене суштине? Давно је Брозова Црна Гора запалила ломачу под Његошевом и исконском Црном Гором!

На трен смо помислили да је ватра угашена, али су је стара мржња и нови ветрови поново заждили и распирили. Препакивање памћења улази у једну егзалтирану димензију шизоидне дрскости – да се руше споменици истинским херојима, а подижу пљачкашима и разбојницима од којих је у време окупације Аустроугрске пропиштао народ у Црној Гори.

Поруке које власт шаље још више ће је распалити. Србима се прети прогоном, нестанком и терором. Отимањем светиња и богомоља или новим унијаћењим по украјинском моделу. Сви који прихвате, мораће да се доказују новом идентитету мржњом према свему што до јуче беху, а суштински и данас јесу. Постаће Они. Преправљаће надгробне споменике, спаљивати сећања, на бувљаку продавати породично ордење и мржњом убеђивати себе да су им преци залутали под погрешну заставу, да нису ослобођени него покорени. Што многи већ чине.

Предњаче они чији су се преци и раније сунетили. Уче децу да су им завојевачи пријатељи, а крвна браћа душмани. Они који не пристају тихо се осипају, са вероватноћом да се и масовно проспу уколико власт брутално крене на Митрополију црногорско-приморску и Епархију будимљанско-никшићу. Црква је вековима представљала престо државе.

Она је крстом, молитвом и сабљом штитила свој народ. Српски, другог није било у тим литицама крвљу слободе обливеним.
На упадицу једног странца да када нестане Турака о Црногорцима се неће имати шта говорити, како сведочи Љуба Ненадовић, један стари Црногорац је без двоумљења одговорио: “Добар Србин имаће довијека шта бранити”.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here