Насловна Колумне Година прође, ДПС никад

Година прође, ДПС никад

0
dps
Ђукановић, Пеановић, Маровић

И, каква дакле бијаше година што је на измаку, и која ће за који дан бити неповратно иза нас?

Па, право говорећи, због многочега, није била ни вино ни вода, можда понајприје вода у вину, раствор, јефтина беванда, бућкуриш. Ма који мјесец фино да (цап) узмеш и на саставне дјелове раставиш, у сваком провејава стара прича, мантра, једно дуго и разуму сасвим недешифрујуће – ооуумм! Тап, ударац о бонг, намотавање старе/нове роле, и испочетка пуштање истог снимка са „као“ новим увидима и нешто досетљивим интерпретацијама.

Кад се, онако, уцијело и угрубо узме (минус споменик Титу, што је дјело рада чистог симулакрума!), година `018-та не(и)ма ни главу ни реп, није месо, али ваљда јесте риба и, – додајте још понешто из метафизичког пртљага премудрог кулинарства (…).

Међутим, такве су, мање више, године наших живота које су појеле политике! Оне политике мегаломанштине које се довијек бусају у јуначка прса, и изнова хабају Историју, то копиле с којим не знамо шта чинити, коме га увалити, преписати, по којем оцу нације назвати

Увијек с малим, али дибидус досадним трзавицама, тврдим столицама, напрезањима и ћорцима, наступа се на нашој – ма шта то, дођавола, значило – политичкој писти, гдје је свако главни факин, и кад тај узме ријеч, прежваће о свему и свачему и свакоме, у њ само као у претраживач укуцај тему, наслов, датум, и ето ти колометарског материјала. Јесте, много буке, ниоко каквог садржаја… Држ` те лопова, са новим ћорсокаком, општа ватачина у густом, постранзиционом мраку.

Па ипак, рачунајући на то колико смо мали – територијало, да вам не вређам колосални его на стакленим ногама – задржали смо улогу бурета барута на брдовитом Балкану, на чијим пољима цвјетају пендреци и расту планине народног незадовољства, који и поред свега, не увиђа да шетајући, протестујући, исказујући све веће незадовољство све радикалнијим прохтјевима за промјенама, у ствари ради за страну агентуру која га користи у сврхе које не да нису родољубиве, него су да не кажем – каже нам се – издајничке. (Дакле, и то је, напослетку нешто, не у хегелијанском смислу Ништа, иако се своди на једно Не.)

Кад мало боље размислимо – не кошта нас, изводи се уз помоћ оног органа у глави – политика је стара курва, лажира љубав, и ту слатку симулацију дебело наплаћује, с каматама. Али, шта да се ради, учени смо како смо (и) политичка бића, да наш глас вриједи као и било ког другог, да нас се све тиче јер се подједнако односи и на наш (мали) свијет.

Ако је томе тако, утолико горе! Испада да си за све одговоран, док, опет, ништа не можеш да промијениш. Зајеб демократије…

Него, шта да ја вам напослетку, ето, кажем?… Немам, као и обично, ништа паметно, још мање оптимистично, и по угледу на Александра 0-24 Вучића, ево нечег у виду предпразничке, смарт честитике: живите онако како морате, у чему има нечег од стоицизма, филозофије стиснутих муда окошталог аскетизма.

(Догодине, на истом порталу… Без аплауза.)

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here