Насловна Колумне „Ерскурзије“

„Ерскурзије“

0
илустрација

Пише: Дарко Прелевић

Мијо, ј…ш  лишто “ ?

„Ј….м кад дође нека ерскурзија“.

W3Schools

Овај разговор је вођен прије много година између нас викендаша и нашег вршњака, мјештанина.

„Ерскурзије“ су били аутобуси на редовним линијама до мора, чији су возачи правили паузе код мотела на Црквинама, да би путници протегнули ноге, предахнули и понеко од њих на брзину попио кафу. Све то није трајало дуже од пола сата.

Тим више смо били одушевљени Мијовим “подвизима”.

Срећом, наши другари мјешта нису нас разоружавали својом простодушношћу, па сличне тренутке злобе нисмо могли себи пречесто да дозвољавамо.

Тешко је било изабрати са менија дневних активности , што се ишчекивало са већим нестрпљењем: купање у Пчињи, риболов, журке у напуштеној школи …..

Фудбалу је, сасвим природно, припадало почасно мјесто. Наштерен је у окружењу стекао статус “Ноу Кампа” па су нам на фудбалске мегдане долазили момци из Колашина и свих околних викенд насеља.

Наше дневне лиге су биле права слика италијанског “калћа”, са демонстрирањем најтврђег катенаћа, ни да намј е свима тренер био Енцо Беарцот.

Код бирања екипа сви смо се отимали не око најбољих, већ око мало робуснијег мјештанина, не баш префињене технике. Разлог је био врло разумљив, био би у реалној опасности да завршиш код ортопеда ако дотични“костоломац” игра против тебе.

На ред су дошле студије, касније и прве удаје, женидбе, све рјеђе смо долазили.

Године су прошле, окренуо се пун круг, стасале су нове генерације.

Иако има више викендица него раније,  нико не иде на ријеку да се купа, игралиште је углавном празно, прижељкујем да чујем макар безазлену свађу у жару игре.

Друштвене мреже су и овдје протезе за све недоживљено .

Кад прођу једни поред других, наша дјеца скоро и да се не поздрављају, јер се једва познају. Да не бих био неправедан, тешко и да могу честито да се упознају кад је мало ко од нас у прилици да остане дуже од 7-8 дана. Ми на Црквинама нисмо остајали, већ “живјели” два мјесеца или чак дуже а наши родитељи заборављали зато вријеме да су у радном односу.

Мјештана је све мање, свега неколи кокућа. Вриједнису, имају обрађена имања, стакленике, столарске радионице. Трактор ИМТ 560 им је по важности између пса чувара и члана фамилије. Њиме, не само да се ради у њиви, крчи и бере шума, пробија снијег, већ се иде и у удаљеније кућне посјете.

Ту је и пет-шест неожењених момака. Углавном раде у Колашину и обрађују окућницу да не би куповали кромпир и лук, стоку скоро нико не држи.

Причају како им је, особито зими, “богат” друштвени живот. Скоро свако вече један од њих је МЦ, тј. домаћин “партy”-ја. Окупе се око огњишта, играју карте и пију препеченицу. У таквом друштву су само, нажалост, чаша и ракија женског рода. И тако у недоглед.

Некако ми се чини да их је потјерао малер још од кад су „ерскурзије“ почеле рјеђе да стају код мотела.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here