Насловна Политика Дукљански билборд у Грбљу: Капетан Бајковић против капетана Бајковића

Дукљански билборд у Грбљу: Капетан Бајковић против капетана Бајковића

0

Опијени успјехом фарсе у Скупштини која је изгласала небулозну „резолуцију“ о поништењу одлука Подгоричке скупштине, дукљански фанатици наставили су акцију бескомпромисне истраге предака.

Тако је, код Јаза, постављен билборда, са инспиративним потписом „Грбаљски Црногорци“. Уз неизоставни самопоништавајући крик „Никад више 1918.“ на билборду је истакнута фотографија Стевана Бајковића, капетана црногорске војске, дипломате и официра интенданта генерала Гојнића.

„Грбаљ и Ловћен више нико не растави. Капетану Бајковићу и 300 Грбљана у војсци Краља Николе на Ловћенском фронту у спомен“, пише на билборду, који је очигледан покушај реакције на масовне скупове на којима су Срби из Боке и Грбља прославили стогодишњицу ослобођења и уједињења.

Knjiga Bajkovic
Књига о капетану Бајковићу

Уз искрено саосјећање можемо признати да Дукљанима није пријатан податак да су најбољи синови Грбља и Боке дали животе у Првом свјетском рату и листом били за Уједињење прво са Краљевином Србијом па онда са Краљевином СХС, да у Боки није било зеленаша ни бјелаша, нити је Краљ Никола у Боки имао присталица, мора се признати маштовитост поруке билборда у Јазу у смислу потеза очајника који губи партију, али све карте баца на сто.

Да Дукљани воле да ратују са историјом притом веома слабо читајући, па чак и оно што су сами штампали, свједочи књига „Стеван Бајковић – Вријеме гладних и жртвованих“ коју је 2017. године на Цетињу објавио „Црногорски културни форум“, а приредили Борислав Цимеша и Љубомир Бајковић.

Књига је дукљанска биографија капетана Стевана Бајковића, црногорског официра и дипломате из Грбља писана „јотованим“ новоцрногрским језиком са оба „црногорска“ слова која кроз призму дукљанске идеологије преноси његова сјећања и дешавања у Риму, Атини и Солуну за вријеме Првог свјетског рата. Укратко посљедице трагичних династичких борби око југословенског престола, коју дукљански идеолози подводе под борбу за неовисну фашистичку државу по узору Секуле Дрљевића која би у будућности природно била унијатска. Какав је карактер књиге коју су финансирали Влада Црне Горе и Бајковићи из „Грађанах и Сотонићах“ најбоље свједоче имена поглавља – „Србијански агенти у Црној Гори 1914-1915“, „Интриге у Италији и Француској, србијански премијер Никола Пашић, „Нитковлуци и звјерства србијанских официра у Солуну“, „Акција србијанске полиције у Атини“ и наравно „разоткривању нелегетимне Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, односно новембарске Подгоричке скупштине и њеној деперсонализацији црногорске државе, народа и династије“.

Приређивачима и ауторима се у овој књизи чији је садржај посвађан са поглављима, поткрала системска грешка па су у дијелу књиге „Црна Гора и Француска – Дипломатија у избјеглиштву – у документима из дипломатског архива Краља Николе I и црногорских Влада у егзилу 1916 – 1920“ које је приредио др Радослав Распоповић дословно пренијелиРеаговање С.Н.Бајковића, официра интенданта Генерала Гојнића, на текст интервјуа Јанка Спасојевића у „Српским новинама„.

Капетан Бајковић како сам наводи у овом писму од 30. априла 1918. године писаном у Атини, Спасојевићу одговара „као обичан црногорски држављанин, а не више као службеник црногорске војске“.

Ове изјаве господина Спасојевића односе се на два питања – унију Црне Горе и Србије, као и политику краља Николе према његовом народу и савезницима. Што се првог тиче могу да Вам потврдим да не постоји ни један Црногорац који има другачије мишљење, ми смо исти народ као и Срби и хоћемо да се ујединимо у једну државу. Није питање династије оно што је раније било препрека нашем јединству. Црногорски народ је увијек био мишљења да до уједињења треба да дође, послије споразума представника народа, који би имали да одлуче да ли желе да задрже једну или другу династију, или ни једну, гласајући тако за демократију. Ево шта мислимо о питању сједињења са Србијом и тако мисле и сви Срби који проповедају либерализам“, преноси став свог народа Бајковић 1918. На основу ових редова може се закључити да би капетан Бајковић, официр Војске Краља Николе двапут размислио прије него би пристао да буде на билборду оних који сматрају да су Аустро-угари били „ослободиоци“, а да су „окупатори“ бокељски добровољци међу којима је било највише Грбљана, који су од „ослободилаца“ и Бокељске морнарице почетком 1916. бранили Ловћен и Његошев гроб.

Izvod iz knjige o Bajkovicu
Извод из књиге о Бајковићу

Да би уштедјели вријеме Дукљанима и да се не муче коментарима, навешћемо и да је капетан Бајковић писао и о „одређеним ултранационалистичким српским круговима који систематично раде на блаћењу династије Николе Петровића, како би уништили уважавање савезника тако и црногорског народа и на тај начин добили слободан пролаз да по сопственом нахођењу ријеше питање династије послије уједињења два народа“.

Према томе, уједињење ни у једном тренутку није проблематично за капетана Бајковића, часног потомка кнеза Бајка из Његошевог „Горског вијенца“ нити су наводи о његовој борби за очување црногорског Краља и династије проблематични. Против аутора билборда ратује сам капетан Стеван Бајковић, историја, ћирилица и тробојка која је чак истакнута и на ободима грба црногорских федералиста који ових дана толико воле да истичу.

Пасош

Што се „Грбаљских Црногораца“ тиче, по сазнањима наше редакције и јавности, једини декларисани Грбаљски Црногорац је горњогрбаљски парох Миајло Бацковић, који је из Катунске нахије, а који би се, такође, тешко потписао испод садржаја овог билборда.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here