Насловна Издвојено Дресирани двојник

Дресирани двојник

0
zatvor, spomenik,Nesporazumi, posluga, Policija, hunta,Zeta, svjedoci, Milo, , Ne, smeće
Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

Око свијета неуморно кружи половина истине: тероризам малих према моћним. О оном другом тероризму: моћних према малим, нико не прича, осим мртвих.

Ова друга половина истине, увијек је изван сваког дискурса. Иако је нелогично и несхватљиво да, баш, мали толико кињи великога, а да велики никад не узврати. Другим ријечима, она друга половина истине, апсолутно је искључена из јавости. Кренете ли икоме ишта да објасните на ову тему, или некога питате – да ли, можда, и моћни каткад терорише малога – те ријечи у западним земљама увијек су неразумљиве. Каква дресура, застане вам дах.

W3Schools

И, нека што су у западним сферама сасвим неразумљиве, него су неразумљиве и у нашим селима. Има и чобана на Сињавини, који ће ћутати, и савити главу испод натовских хаубица, и никад неће рећи да је Америка, о јаду забавила читави свијет. Али, има и интелектуалаца који никад неће зуцнути о тероризму моћних према малим. И чобанин и интелектуалац, на исти начин, за касније, одлажу коментаре и критику. Њихов мождани систем не реагује на ту област. Одговор на ово питање заувијек остаје у тами, језивој, као друга страна Мјесеца. Таква је и толика моћ империјалне идеологије. Речено учињео. Здраво за готово. Чак побрише и чињенице. А кад се оне избришу, онај, од којега тражите одговор, добро зна како треба да – ћути. Ко трун у дупе.

Колико сте пута чули да неко каже: и ја тако мислим. Па ако мислиш, што га онда гласаш? Једном сам једном објашњавао: не гласаш ти, него твој двојник…

(Па ипак, извињавам се чобанима, о њима увијек пишем са шармом, али у контексту са савременим црногорским интелектуалцима, то је немогуће).

Чим је умро, инспектори су запломпирали радну собу, и не часећи, заришкали се у заоставштину писца „Животињске фарме“. Нијесу смјели ништа препустити случају. Познато је да рукописи не горе, али, можда, рукописи лете. Да ли је полиција нашла неки рукопис који не би смио наћи свог читаоца. Оно што су тражили, и нашли су. Наиме, полиција је нашла есеј који је требало да буде предговор ‘Животињској фарми“. Да ли је рукопис есеја спаљен не зна се, али до данас није угледао свјетлост дана. Па ипак, некако је, питај бога како, излепршала тајна. Шта је то толико опасно, отровно, метафоричније и од саме ‘Фарме’ што цивилизација није имала право да сазна.

Ноам Чомски, а њему се мора вјеровати, наводи, да у том есеју – богзна невелике умјетнчке вриједности – Орвел каже, да у Енглеској, која слови за ‘слободно друштво’ идеје се могу угушити и у сну (или јастуком), свеједно, без велике употребе силе и трошења драгоцене енергије која ће ваљати за нешто корисније, рецимо голф; још додаје (као да је ово мало), да се идеје могу угушити, чак, и – добровољно. Дјелује фантастично. И Едгару Поу, и Шеркоку Холмсу, застао би дах. Како, остаје само да чујемо одговор, па да одахнемо.

Најважније је добро образовање, записао је Орвел. Ако је добро организован образовни систем (другим ријечима ако је добро организована дресура), с њим су вам у главу углавили и начин поимања свијета, и што је неприлично изговорити наглас, усадили су вам систем као и свакој животињи, а то је – полушност. Ради поенте, есеј је ‘ухапшен’, и стрпан у тамницу полицијског сефа. Тако се, дакле, на дуже стазе и праве тоталитарни системи. Послушност је фантастични материјал за тоталитарни систем. Као, бетон. И почну ницати бетонски бункери, као печурке. Данас, то су модерне зградурине – стакленици, вертикалне стаклене бараке, банке, пословнице, делте, ситији, и редом. Разумијете причу. Нисмо баш сви образовани – по Болоњи.

Пада ми на памет овдашњи образовни систем, који није само пројекција домаћих мозгоњица, напротив. Империјална идеологија брани, и сасвим је скоро забраила – способност размишања – а кад се послушност још и више премрежи, нећемо разумјети ни обичне ствари, сасвим логичне, нити знати ишта више о свијету и његовој динамици, и још мање га разумјети. Ријечју, бићемо спремни да у сваком тренутку беспоговорно извршимо свако наређење – послушамо – убијемо!

Хоћемо ли икад сазнати, да је један отац, и убице, и жртве.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here