Насловна Издвојено Дража Михаиловић на суду: О Тринаестојулском устанку

Дража Михаиловић на суду: О Тринаестојулском устанку

0
Mihajlović
генерал Дража Михаиловић

На Фејсбук групиИсторијске дебатепојавила се објава модератора Бориса Зоговића, која је изазвала велико интересовање својим садржајем, али и коректну и интересантну полемику чланова те групе.

Ради се о изјави Драгољуба Драже Михаиловића, армијског генерала и начелника Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, током суђења које је трајало од 10. јуна до 15. јула 1946. године пред комунистичким судовима.

Да напоменамо, Виши суд у Београду га рехабилитовао 14. маја 2015. године. Утврђено је да Михаиловић није имао фер и правично суђење, те су му укинуте све изречене санкције и он је званично постао неосуђиван. У образложењу решења о рехабилитацији је наведено да је спорна пресуда донета у незаконитом процесу из политичко-идеолошких разлога.

W3Schools

Челебић подигао Мусолинијеву заставу, а потом постао партизански генерал

Објава ФБ групе “Историјске дебате је имала следећи садржај:

”Изјава Драгољуба Драже Михаиловића са суђења 1946.  године поводом устанка у Црној Гори:

”Прву оружану акцију комунисти су извели 7. јула, у Белој Цркви убили су двојицу жандарма, двојицу Срба, а неки Челебић је, на Цетињу, на стари дворац краља Николе подигао Мусолинијеву заставу, уз почасну паљбу италијанске војске.

Имена тога Челебића не могу да се сетим, али знам да је у партизанима догурао до генералског чина и да је, тако рећи,сутрадан, пошто је тај комуниста пљунуо на образ Црне Горе, Цетиња и Црногораца, сва Црна Гора устала на оружје.

Прва велика битка збила се у селу Кошћеле и трајала је цео дан. Мусолинијев батаљон ”Дука од Аосте” предао се мојим људима, заједно са командантима и славним батаљонским трофејима из Абисиније.

Нападом је руководио капетан Кусовац, не знам да ли је још жив. Он ме је писмено тада известио да одред под командом Дапчевића, такође будућег Титовог генерала, није хтео да притекне у помоћ капетану Кусовцу него се повукао далеко од попришта.

Истог дана моје снаге удариле су на Вирпазар, Сутоморе и Петровац. Њима командује капетан Јакша… Јакша, мислим да се презивао Новаковић. Међу палим, били су и моји потпоручници Ђуковић и Пламенац.

Партизана не беше нигде. Ни ту, уз наше море, ни у нападима на Даниловград, Никшић и Подгорицу. Истини за вољу, морам рећи да се стотинак партизана било придружило нападу на Подгорицу, који је водио пуковник Бајо Станишић, али су побегли већ наредног јутра.

Са безбедне раздаљине пратили су и битке мојих трупа на Биочу, Лијевој Ријеци, Матешеву, Беранама и Колашину. Италијани су, ако се тачно сећам, имали више од хиљаду погинулих и пет пута толико рањених и заробљених.

Тих јулских дана, партизански метак се није чуо у Црној Гори. А откуд би, кад је њихов партијски штаб још био у Београду, недалеко од зграде немачке команде, и кад је њихов генерални секретар и врховни комадант (маршал и троструки херој наших народа и народности Јосип Броз Тито) тек половином септембра отишао у шуму, а и тада у организацији и уз заштиту мојих људи…”

Околности и битне информације око устанка

Ова изјава Драгољуба Михаиловића се мора посматрати у контексту чињенице, коју наводе комунистички историографи, да су од 32. 000 устаника Тринаестојулског устанка- комунисти и скојевци имали 7.000, а монархисти и некомунисти 25.000 војника.

Тринаестојулском устанку се придружило 26 свештеника Српске православне цркве, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 активних и пензионисаних официра.

Остаје као факт да су 22 одсто устаника чинили комунисти,  78 одсто монархисти, те да су у устанку они чињели заједничку, недјељиву силу која је имала исти циљ.

Комунисти су планирали да 13. Јула 1941. изведу симболичне акције против окупатора, диверзије и локалне нападе, а све је то изненада прерасло у општенародни устанак без јасног центра командовања.

Да је то тачно, говори чињеница да се команда устанка формирала тек 18. јула, пет дана послије почетка устанка, када је формирана Привремена врховна команда националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак.

Куриозитет је да Привремена Врховна команда од почетка устанка, па све до октобра 1941. године није имала никаквих веза са Врховним штабом НОПОЈ-а.

Када су Централни комитета КПЈ и Врховни штаб обавјештени о развоју догађаја у Црној Гори упутили су, 22. октобра, писмо у којем је критички оцењен рад Покрајинског комитета и указано на узроке и последице осипања устанка.

Испада да Броз и Врховни штаб уопште нису имали контакте са устаницима од 13. јула па све до средине октобра 1941. године.

***

Прва полемика на тему објаве:

Борис Зоговић: “Ово за Челебића је провјерено тачно. У питању је Саво Челебић из села Штитари у горњој Љешанској Нахији.

Борис Ристовић: “Да ли постоји још неко свједочење, сем Драже Михаиловића, које би поткријепило ове, мора се рећи – заиста фантастичне тврдње.

Наиме, зна се да је много краљевских официра учествовало у устанку, и да је дио њих касније напустио устаничке трупе и ступио у колаборацију, али да се малтене све битне војне активности током јулских дана спровели будући четници уз комунистичко опортуно дистанцирање – то заиста први пут чујем. Гледе бројке о 1.000 погинулих Италијана, и она је мало превише надувана.

Такође, нисам сигуран да је дошло до напада на Подгорицу.

Ово за Сава Челебића је такође фантазма – мало је невјероватно да је добри Саво 12. јула подигао окупаторски барјак, а већ 13. јула сједио у штабу Ловћенског одреда.

Борис Зоговић: “Борисе Ристовићу,  ево за Сава знам. Провјерено преко неких породичних веза. Не бих сад о томе, остаје ти да ми вјерујеш или не вјерујеш на ријеч, а ја имам обавезу да вјерујем мојим изворима који ми никад ништа криво нису казали.

Што се пак самог Михаиловићевог свједочења тиче, ни он није био присутан тих дана у ЦГ. Добијао је извјештаје од својих официра. Питање је колико су му објективно преносили ситуацију са терена? Ради коректности сам пренио и његово виђење ситуације, па дискутујмо о томе.

Борис Ристовић: “Није спорно да је своје виђење заступа на основу информација с терена на којем није боравио. Али, проблем је што Дража није ни имао иоле значајнију комуникацију са Црном Гором прије одласка Павла Ђуришића с јесени 1941.”

Борис Зоговић: “Павле тек ’42 долази на чело покрета,”

Борис Ристовић: “Што се тиче Сава Челебића – заиста не могу о томе да размишљам на основу повјерења у било шта сем у доказе који превазилазе породичне приче. Ништа лично- ово бих и рођеном брату рекао. Понављам- Саво Челебић је био у устаничком штабу Ловћенског одреда, а тај одред се није прославио по толеранцији према свакоме за кога су иоле посумњали да припада другој страни.

Борис Зоговић: “Саву нико не умањује заслуге које ће касније имати, али тај моменат је остао као мрља можда, његовог несналажења.”

Знаш добро да је и чувени доктор Нико Миљанић био у штабу Крста Зрнова, и још многи касније истакнути револуционари,али су им се брзо распршиле илузије кад су виђели масовност устанка.

Крсто је, са почетних  4.000 хиљаде бораца, за само мјесец дана пао на неке 3 чете и то му је било довољно да направи прогоне по Црмници, покољ у Бајицама, логоре на Чеву.”

Борис Зоговић: “Ево и ово из прве руке, а нема у књигама: ‘Мало после доласка у партизанe, Саво је командовао једним окршајем против Талијана у селу Ораси, и тад му је шињел био избушен од талијанских метака. Расписао бих се, знам доста детаља”.

Саша Кустудић: “Борисе Ристовићу, тако је!”

Борис Зоговић: “Саша,  тазбина ми је из тих крајева и неки породични пријатељи, који све ово добро знају. Чак сам и упознао човјека који је био на Цетињу тих дана, умро је прије неколико година.”|

Саша Кустудић: “Борисе Зоговићу, Челебићи су добро братство, лише Тома.

Борис Зоговић: “Не бих у то улазио вјерујем ти да је тако. Tе ратне године су биле тешке. Kо је могао да зна ’41 што ће се наредне 4 године дешавати. Била су то тешка времена.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here