Насловна Поглед Дојчиновић: Европа и устаничка Србија

Дојчиновић: Европа и устаничка Србија

0
Dojčinović, Србија
Милош Дојчиновић

Пише: Милош Дојчиновић

Иако су знања устаника о држави и властима била скромна, резултати су били видљиви. Устаници се тиме нису задовољавали, те су рано изградили национални програм. Већ 1806. године они су радили на уједињењу Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

И Доситеј Обрадовић је клицао у ,,Востани Сербије“ да би ,,мати“ морала да их ослободи и уједини. Са тим су у непосредној вези и побуне у Дробњацима, затим Тицанова буна у Срему, Јанчићева буна у Босни, као и низ побуна у Старој Србији и Бугарској.

W3Schools

Иван Југовић у преговорима са руским командантом Прозоровским у Јашију, изневши му идеју о обнови и уједињењу Србије, Црне Горе, Босне, Старе Србије као и Срба у Аустрији, заправо је покушао заокружити план о повезивању свих српских земаља који је започет ратом 1809. године, што је и био основни циљ устаника.

Међутим српски устаници су се најслабије сналазли у диломатији. Из шаренолике масе Србијанаца тек се рађало устаничко вођство, које је требало да осмисли унутрашњу и спољну политику устаника.

Дипломатске преговоре са искусним турским, аустријским, руским и француским дипломатама карактерисала је несналажљивост, непознавање међународних односа, политичких прилика и закулисних радњи, недостатак учених и способних дипломата, као и низ других проблема.

Устаничко доба пратили су бурни међународни догађаји пуни обрта, почев од Француске револуције и Наполеонових ратова, па до Бечког конгреса. У том невиђеном европском ратном вртлогу, који је потапао столетна краљевства, заиста није било лако снаћи се. Једна вождова изрека упечатљиво сведочи о устаничком непознавању европских дворова и политике. После разговора са Доситејем, Карађорђе је рекао једном саговоренику: ,,Овај старац ако не зна шта цареви једу, јамачно зна о чему говоре“. Тим речима је исказао највећи проблем устаничке државе – недостатак учених људи, попут Доситеја, који су познавали начин вођења државне политике великих сила.

Устаници су неуспешно преговарали са босанским везиром Бећир-пашом у Београду. Писали су и молбе руском цару – молећи да се реши српско питање.

На самом почетку Првог устанка упућени су у Русију Прота Матеја Ненадовић и Јован Протић. Када се 1805. Француска појавила на Балкану, а Русија објавила рат Турској, Срби су се нашли измеђи западног чекића и источног наковања. Француска је све време подржавала Турску, с намером да заустави руски продор ка Цариграду. Између Иванковачке и Мишарске битке поручивало се: ,,Да би Срби добили милост, треба да је траже конопцем о врату!“

Руска помоћ устаницима била је драгоцена, посебно од доласка руског диломатског представника Родофинкина. Руси су устаницима пружали помоћ у новцу, наоружању и дипломатским путем. Родофиникин се у Србији понашао као Карађорђев савладар, док су много пажљивији према вожду и Србима били руски команданти у Влашкој – Михељсон, Кутузов и Прозоровски. Са друге стране, Аустрија је пружила уточиште избеглим Србима 1813. године, којих је било око 150.000. Такве прилике су стварале код Карађорђа двоумљење између Русије и Аустрије.

Велики ударац Срби су доживели повлачењем руске војске, али су много добили, иако тога нису били свесни, Букурешким миром, склопљеним 1812. године, чиме је завршено ратовање Русије и Турске.

Осмом тачком била је предвиђена аутономија за устанике, веома слична оној коју ће Срби уживати имеђу 1815. и 1830. године. Срби су добили амнестију због учешћа у рату, као и право да брину о унутрашњој управи земљом, односно право на умерен порез који ће сами сакупљати. Русија је обавезивала Порту на договор са Србима око спровођења тих одлука.

После успелог Другог устанка вожд Милош је окончао ратовање усменим споразумом с Марашли Али-пашом. Њиме су Срби стекли право да кнезови сакупљају порез, да у седиште нахије седе и муселм и кнез, који ће заједно судити Србима, да спахије узимају приходе према прописаним правилима, да у Београду ради Народна канцеларија од дванаест кнезова, из сваке нахије Беградског пашалука по један, као највише администраивно тело.

Тај период препознатљив је по поновној изградњи државних власти на простору Београдског пашалука, а после 1833. године и на територији на којој се простирала устаничка држава.

Овај период се завршава и највећим социјално-економским догађајем у историји Србије- укидањем феудализма.

О овим историјским догађајима је писао и Прота Матеја Ненадовић у Мемоарима: ,,Та моја политика, да не кажем лаж са Делиаметом узрок је што ћете у многим историјама наћ: да је султан посла ферман Карађорђу да бије јаничаре, али није истина, нити је цар послао пређе, нити је после одабравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подигли, и да би га слободили, говорили, да цар није против нас, него да је цар с нама против дахија, тако смо и људима с оне стране казивали, тако су они и веровали, и отуд се то увукло у историју.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here