Насловна Поглед Ако Србија не пружи отпор, мораће да прихвати патријарха Мила

Ако Србија не пружи отпор, мораће да прихвати патријарха Мила

0
regularno
Мило Ђукановић

Пише: Душан Пророковић, Спутњик

Мало је бити премијер, мало је бити председник. Зато би Мило да буде — патријарх. А зашто и не би?

Папа је и верски поглавар и шеф државе, суверен Ватикана. Пример из компаративне политикологије постоји. Искочиће већ неко из реда непристрасних аналитичара да објасни и све предности таквог решења. Рецимо, политички систем Ватикана је најстабилнији на свету, нема избора на сваке четири године, нема скупштинских расправа, а џи-ди-пи огроман. И у Ватикану је држава власник црквене имовине, може се све из тог угла гледати.

W3Schools

Засад је познато само да ће нова црквена организација у Црној Гори бити савремена, неће се освртати на времена прошла. Зато је Ђукановић поручио: „Нећемо дозволити да савремена Црна Гора живи под диктатом једне верске организације која представља реликт прошлости“.

За нову будућност, потребна је и нова црква. Нормално! И биће та црква црногорска. Заправо — милогорска! Онако како Мило замишља црногорство. Режим Мила Ђукановића негира историјски континуитет са Црном Гором Петра Другог, краља Николе, Петра Цетињског, Василија Острошког и Марка Миљанова, које редом избацују из уџбеника. Њихово учење утиче на опструкцију „европских хтења и амбиција савремене Црне Горе“.

Остаје нејасно како ће се реликти прошлости обрисати са иконостаса, сводова, из припрата цркава и манастира које Ђукановић намерава присвојити.

Најприродније је да се Мило много не мучи око кречења, велики је то посао, потрајаће и коштаће. Оно што је спорно — може се продати.

Локацијски, манастир Василија Острошког погодан је за коцкарницу, гости се могу сакрити далеко од очију знатижељника, нема новинара да забадају нос ко је ту дошао. Из порте манастира у Режевићима пружа се невероватан поглед, то је место више за хотел. А на Цетињу идеално за шопинг мол.

Је лʼ хоћете инвеститоре? Је лʼ хоћете радна места? Је лʼ хоћете џи-ди-пи? Ево прилике, све се поклопило. Нема инвеститора и радних места без европских хтења и амбиција. Таква хтења и те амбиције немогуће је остварити уколико се не одбаце реликти прошлости. Зарад одбацивања бремена прошлости и стремљења ка будућности, мора се установити нова црква. Човек не живи само на хлебу, има и своју духовност.

Ко ће на чело те савремене црногорске цркве, ако не Мило!? Ем је заслужио, ем Црна Гора никога квалификованијег од њега нема! Пошто ће одмах потом нахрупити инвеститори, биће проблем све их прихватити и адекватно третирати.

Где пронаћи локације за те силне коцкарнице, хотеле и шопинг молове? Да би се убрзала процедура, понудити им оно што се отме од Српске православне цркве. Тја, то савременој црногорској цркви ионако неће послужити, а грехота да зараста у корову.

У новој, савременој, црногорској цркви, богослужења се могу вршити и у канцеларијама локалних одбора владајуће партије. На зиду су фотографије новог патријарха, верници уобичајили да долазе једанпут недељно, нема потребе за већим луксузом. То је црква, скромност изнад свега. А успут џи-ди-пи расте и сви срећни и задовољни.

Осим оних који стално зановетају: а шта ћемо са верницима који бране светиње? Ту је решење једноставно, понудио га је пре неког времена извесни Миле Будак: трећину побити, трећину протерати, а трећину у нову веру превести. Све због савремености, хтења и амбиција. Уосталом, то су Срби, против њих је све дозвољено.

Предлог Закона о слободи вероисповести врхунац је политичког експеримента који се спроводи у Црној Гори. Није довољан референдум и осамостаљивање, није довољно измишљање новог језика, није довољно касапљење историје, није довољно признавање лажне државе албанских сепаратиста, није довољан улазак у НАТО. Мора се напред, у тотално негирање народне традиције, у сасецање свих корена народотворности. Без обзира на последице.

А последица ће бити, пошто Мило Ђукановић није успео да заврши ниједан процес који је започео. Црна Гора јесте постала међународно призната, али је и даље систем без институција, са скандалозним процесом доношења одлука, модерна аутократија. Црногорски језик је на Цетињу стандардизован са 32 слова, а у Никшићу са — 30. Историја се фалсификује, али то народ не прихвата — како замислити Црногорце без Његоша! Са „Републиком Косово“ успоставио је билатералне односе, док је 13 других земаља повукло сличну одлуку, а да истовремено проблем латентног сепаратизма међу црногорским Албанцима није решио. Да ли је неко из његовог окружења скоро путовао у Тузи?

Улазак у НАТО је прослављен, без изласка на референдум, а убрзо после тога Доналд Трамп је поставио питање оправданости оваквог територијалног ширења Северноатлантске алијансе! Чега год се дохватио, Мило је проблематизовао до крајњих граница. Зашто онда иде даље? Чему „морање напред“?

Одговор је једноставан: Ђукановић плаћа цену одржавања власти. Плаћа је на рате, при чему је свака наредна виша од претходне. Ништа од наведеног није из његове главе. Он је само средство, користи се по потреби за успостављање новог геополитичког поретка на Балкану.

Кухиње „дубоке државе“ раде свој посао, за њих бољег од уцењеног Мила — нема. У том контексту треба сагледавати и оптужбе Душка Кнежевића. Није најпознатији црногорски емигрант пребегао у Лондон да би отуда рушио Мила, већ зарад вршења притиска да се са пљачком црквене имовине и протеривањем Цркве коначно почне. И то баш у тренутку када постаје извесно да су преговори између Београда и Приштине у ћорсокаку.

Ђукановић се увек налазио при руци „дубокој држави“ када је било неопходно касапити Србију. Референдум 2006. године представљао је увертиру за одлуку косовско-метохијских Албанаца из фебруара 2008. Владика Јоаникије је сасвим у праву: намера црногорских власти је да се направи преседан, који би потом следиле и власти у Приштини. И ово сада је увертира.

За Србију је ово поучан пример. Претходних година слушали смо много о миру и стабилности. Стабилности и миру. Економском напретку. Напретку у економији. Све нас то чека, само да коначно „решимо Косово“. Када једаред свеобухватно нормализујемо односе, отићи ћемо да као људи попијемо кафу са комшијама, диванимо о заједничким мукама и проблемима.

И то што ће, захваљујући свеобухватној нормализацији наших односа, „Република Косово“ постати чланица УН, није никаква претња Србији. Опште позната ствар је да чланство у међународним организацијама доноси и неке обавезе, биће принуђени Албанци да се придржавају међународних норми, конвенција, резолуција, самим тим ће и Срби на Косову бити сигурнији, а положај Србије бољи…

Углавном, нови „косовски циклус“ кувања жабе своди се на наведене аргументе. Без „Републике Косово“ у УН нема мира, стабилности, економског напретка. Нема нам будућности.

Не тако давно, из истих „пропагандних лабораторија“, од истих протагониста, слушали смо исте ове фразе током дуге референдумске кампање о статусу Црне Горе. Нека се Црна Гора осамостали, на добробит и Београда и Подгорице. Боље ћемо живети тако, него у заједничној држави. Заједничка држава је нефункционална, немогуће ју је уредити, величина савезних република непропорционална, то је узрок сталних тензија.

Највеселија теза гласила је да ћемо тако имати „два гласа“ у ЕУ! Као на избору за песму Евровизије: ми њима 12 бодова, они нама исто — добијамо и једни и други. Шта знају у Бриселу, они су глупи, ми смо паметни. Делимо се да бисмо их победили. Нека Црна Гора иде, обезбедићемо мир и стабилност, стабилност и мир, економски напредак, напредак у економији.

Ево где смо свега деценију касније дошли. Распрачавање српских земаља, дробљење етнопростора и континуални притисак на српски корпус нису активности које се предузимају ради мира и стабилности, нашег напретка или осигуравања „светле будућности“. Све се то ради због геополитичких разлога.

Ваља привести крају започето средином деведесетих, оправдати НАТО агресију. Доказати да су други били у праву, прихватити њихову слику историјских процеса.

Зарад тог циља мора се сломити један народ, „колективно убити“ у појам, не сме му се дозволити да икада више подигне главу. То је сврха онога што се данас у Подгорици ради. То је сврха приче о „косовском решењу“. И то је разлог за пружање отпора.

Слобода није у ропству, будућности нема у прихватању наметнутог. У супротном, мораћемо Мила да прихватимо и као патријарха. А после њега и Рамуша, или Хашима. Мало је што смо их гледали као премијере, или као председнике.

Прочитајте још:

Академик Љубодраг Димић: Насиље Подгорице над српском нацијом

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here